Stražilovo

-чз ; .— Ништа. —■ Под вјетар ? — Нигата. Тако протече десет дугих, вјечитих часова. Брод одмиче напријед ка тијесну, а око п.ега свуда црна, магловита ноћ, коју заман настоји да обасја блиједи мјесечев сјај кроз густу облачину. Од мрнара, који нијесу на катарци, свн су на крову. Сви гледају нестрпл>иво у једпом правцу, али утаман. Ништа. Међутим се олуја развијала, тпирила. Бијесни валови гаибаху страганом хуком брод с бокова, дил?ући узвис густе ира мове запјепушеног мора. Небо бјеше црно као пакао. Брод се увијао под ударцима разјарених валова, као разуман створ, којега је спопала трзавица. Рекао би човјек, худи му море, позлило му, па љегова ребра, н.егове кости хоће од силнога патезања да поирсну. Од Фаре до багаа големи таласи укрпггавају се и стичу у ону грозну хармонију, која номорцу мути срце, а узнемирује душу. Сваки огаит стење, увија се свако ребро, сваки комад у броду шкриии. А вјетар хуји кроз конопље, мислиш, хоће сваку жицу да разнесе. Наједаред они с катарке викну једногрлице: — Брод на лијево! Поручик нолети у „сартије" и разабра у дал.ипи пламичак бродског Фењера; само ијто тај пламичак бијаше зелен и што се лагаио нримицаше Јелисави. То дакле ие могагае бити жудјени котер. Кад се о томе увјери, норучик са1>е одмах на „касар", да ствар јави канетаиу. Фрапето бијагае у томе и спм уочио иенознату лаћу, ко.ја се све вигае иримицагае Јелисави. — Нема сумње, рече, то мора да је н.екн лојдов нароброд, гато се кренуо за Одесу. Њега је ред, да нам се уклони. У ствари, Франето имађагае ираво: по иравилу пароброд на мору треба да се у свако доба уклопи једрењаку. Ииак поручик, који бјегае по својој иарави врло опрезап човјек, а уз то зпађагае да у ио-

2 Е>мрчиии пије увијек лако разабрати нароброд од једрењака, ријегаи да се лађи, гато се примицагае, и сам с иута уклопи. С тога, и пе сачекав каиетанове заповиједи: — Малко иа лијево ! нареди крманогау. — На лијево, одазва се крманога. Франето, који иђагае тамаи да се иоппе на „кагатио", застаде, на ће набусито норучику: — А загато на лијево, јадаи чоече? — Ово је занаго п.еки Енглез, пто путује у Црно Море, одврати поручик, па као мпијах, биће бол.е да му се малко уклоиимо с иута. Ни знате: ти су л.уди тврдоглави. — Не уклањам се ии светоме Петру! Море је гаироко, иа иек се држи реда, био ко био ! — одсјече Франето. Па ће опда крманошу: — Орца! Орца , одврати крманонт, дајући се опет крмилом иа десно. Поручик слеже рамепима, па се испе па капттио, да промотри свог Енглеза. Не нотраја дуго, а он онета: — Али се он не уклања, шјор. Јамачно чека, да му се ми уклонимо. — Уклониће се колико буде доста, да нас мимоиђе, одврати Фраието уједл.иво. Ја мним, да би прави мрнар овдје морао четир ока растворити, кад би их имао, а камо ли да не ће два. Та ваљда иијесу л>уди ћуци, да ће се павалице топити. Него, вјере ми, не зиам, рантта се иодухватисте, да ми војску буните, а без певол.е; тпћагае иаметиије бити. . . Одједиом застаде, нрекипувтни на иола заночету Фразу. Јелисаву сада већ не раздвајаху од пезпаног нароброда пи нуна четири ужа; тобожн.и Енглез јурагае правце на Јелисавин кл.уп. Свако мапеврисање с једрељакове стратте било би сада излигано. Ако су онамо иоснали, ил' ако чекају да им се Јелисава с нута уклоии, сукоб је неизбјежан. Франето стрекну и преблиједи сав као крпа. Хоће ли иароброд на к.ета, тте ће ли? Та грозна иеизвјесиост потраја тт.еколико секунада.