Stražilovo

чз 83 ЕЗ-

Сва војска бијаше међутим екочила на каеар. Сви гледаху преетрављени у капетана. Фрапето ћуташе као заливеи; од ужаеа бјеше чисто заиијемио. Кад виђе, да се пароброд збиља пе мислп уклоиити, ои нолети као иомаман ка крмилу, на га свом снагом стаде обртати на лијево, да се брод окрене нод вјетар, и тако бар у неколико избјегне наглој ј аси, што се дакћући примицаше. У исти мах Јелисавини момци крикнуше очајио: — Ој ви с пароброда, орца, орца! Ал' им поклич застаде у гркљану. Гороиадап ударац поваља их све по крову, док се Јелисавин Кљун иропе узвис страховитом шкрипом и ломљавом. Уједио се у помрчиии заори страшиа рика људекијех гласова. Јелисава се бијаше сукобила са лојдовим челик-паробродом Јуиитером , који јој својим оштрим кљуном бијаше размрскао сав предњи дио баша и отворио иоребарке грдно зјало, куда одмах ирокуљаше узбуркаии вали и страшнијем глоготом цијело корито поплавише. Јелисави већ ие бијаше спаса. VIII. Кад у воду паде, учини се Франету, као да ће и њега брод, који топ.аше, у свом вртлогу занијети, те да ће иета гробиица и њега ирогутати. Он осјети како му се власи па тјемену костреше. У номрчипи дизаше се јаук и запомагање Јелисавиие момчадије. Погледав иреда се, опази два <т>ењера, који за час још зачкиљеше па их иестаде у води. Ледеиа га вода свегаукочи; учиии му се, као да му је ко главу мразом обложио. Побоја се, да не замрзне, и ирикунив сву спагу, стаде иливати утомах, тек да му живот пе утрне и да га вали ие задаве. Мисао, е под њим зја растворепи бездан, нросука га кроза срце, ка' усијаио гвожђе. — Мајко моја! — завапи очајано, дигавши богорадне очи у небеса. У томе га бродске подртиие, што их вал иа њега нанесе, луиише у ребра, и он се за њих ухвати конвулсивнијем напором

топљеиика, који се за жиг.от бори. Сад му се учипи, као да је спасеп; ирибравши се још боље, угледа иодалеко од себе црпу масу бродског корита и над њом два бојадисапа пламичка. Са тога брода, илитачније пароброда (јер то бјеше заиста Јупитер) допираше до Франетових ушију велики жагор. Његова војска сада очито пастојаше да почињеии покор куд и камо исправи, те да Јелисавиној момчади у номоћ нритече. Сјем тога, у ономе русвају бијаше Јуиитер и сам неколико људи изгубио, који се у часу сукоба на бродском кљуну десипте, па их судар нреко ограде прдекну. Али сви наробродови напори да своје и Јелисавине страдалнике од нропасти избави, остадоше јалови у оној иевидјелици и морскоме гњеву. Франето, док се могаде за подртииу држати, нраћаше згранутијем очима оие јалове напоре, кушајући, с времена на вријеме, да се ,,јупитеровцима" огласи. Али му снаге ночеше скоро ие достајати; увиђајући, е је за њ све свршило, ако га мишице издаду, ои се још једиом очајано прибра, одупирућ се иа укочене лактове, и на тај начин усније големим наиором да се испење и иревали ничице на подртииу, коју море бијесно ваљаше по својој површиии. Сад му ее учипи, као да га је погибија минула. Међутијем жагор па Јуиитеру и вриска тоиапа трајаше све једпако у ноћној тмуши. Одједном се нодртииа паже, и он оиет цикну, загледав се у иомрчину. Учипи му се, као да су се сви утопљеници око њега стекли, на га очајпички моле да их епаси, а вода им кључа у гркљану; на га чисто обузимаше страва, да му се који за ноге не ухвати, те и њега собом у бездап не одвуче. У томе паде жесток нл.усак и Фраието се још јаче за своју иодртину шчеиа. 11>егове се мисли почињаху мутити. Изгледаше му, као да нред собом гледа старог свог катихету Дои Луиђа, у црној мантији, са наочарима над челом, гдје на катедри сједи и тумачи свето тројство. Умиијем очима виђаше своје школске другове, књигама нод пазухом, гдје се на пољаии нред црквом утркују и бацају стијенама; пакрај улице