Stražilovo

чз 141 вф -

гШрока, и ако Базаров по Тургењеву негира припципе, оп је у самој етвари увео у свјеени принцип, у логичку теорију то, што је Калосов радио како из иеморала урођенога и нашЛ )вдн.сга, тако и из неморала добивенога од околиие и васиитања. Но ту се и види недошљедиост Тургељевљева: ирема Базарову влада се, чини иам се, негативио, само ио томе, што је Базаров други Калосов, који негирање свакијех моралнијех принцина и своје правилно „дјелам, што ми се допада" не Формулише само логички свјесио и не протеже само на своју једину личпост, него проповиједа и другијем као теорију т. ј. уиоси своје исновиједање међу плебеје и разночипце* Таки је и Губарев у „Диму", другн негативии тин, који се развио из Калосова. Ако Тургењев, понижавајући се пред Калосовијем, пенавиди нашљеднике Калосовљеве у Базарову и Губареву, то је та његова недошљедноет својство скоро све наше могуће интелигенције и даде се исихолошки веома просто објаснити: п1то може племић не може сељак, ал из тога излазе испријатнс иошл.едице као онај знамеиити сан, који је сиио Тургењев о сељацима, који дођоше к њему, иозивајући га учтиво, да иде да издржи казну. То.је крива средина, која је V себи нредстављала увијек двострук морал и политику и говорећи слободоумно у својој соби за примањс похода, одмах би истицао знамениту Фразу : „Деуап! 1ев Лотеа^нцтев", када би улазио каки год роиски лакеј, који бјеше у таком положају ирема нлемићу, у ка ом је био илемић према оном, о којем је он говорио слободоумно. Та иавика к двострукијем моралима и идејама сачувала сс и послије ослобођења Стављајући на позорпицу гнусну личиост Калоеова, Тургеп.ев на прилику не онажа, да је тај тежак, којега је он с таком одвратношћу извео у „Стихотворип-ахт, вч. нрозћ" н који хоће „на срећу" да куии комадић ужета од објешенога „пријатеља", оиај исти Калосов, по дубљиии својега иеморала и немилосрђа, јер њега руководи једини принцип, његоварођенасрсћа и иикакијехдругијех алтрујпстичких к осјсћаја иије разбуђено у њему. По ту умјетпнк иојимаше, како је то гиусно, као што јс појимао и у Базарову, но он сс пије узвисио до тога истога иегирања у Калосову т. ј. кад не бјеше „(1еуап11е» с1отебШ]иеб", кад се пожар не бје још распростро па плебсја. Но ми се случајно заговорисмо о негативиијем типови*) Разиочинац: који нема личнога племства.

ма Тургењевљевим, а хтедосмо говорити о нозитивнијем. Пријећи ћемо к њима и ту ћемо све боље видјети, да су и ти позитивии типови Тургсњевљеви но суштини својега морала исти Калосови, месо меса њихова. Тако је очевидно, да је Тургењев ставио браћу Кирсанове као нротивност Базарову. Но шта су то ти Кирсанови, кад сс дубл.е посмотре? Оба живе на рачун народњи, не мислећи, да га награде за то ни иа који иачин. Никола Иетровић забавл.а се као и Калосов с Теничком, имајући и дијете са њоме, иа и ако је не одбија (то је дјело узраста и темиерамента, а не морала), то је не узима ни за жену, јер то, видите, вријеђа аристократске „иренсине" његова брата. Но да то на пошљетку вријеђа жепски и релиђијозни осјећај биједпе дјевојке, то он не само да не мисли, него и не спомиње пи сам Тургењев, дакле то је само њешто умекшани и мање слични тип тога истога Калосова, а Базаров и Губарев су више сличпи типови његови. Никола Петровић позива се у својим еротичкијем лакоумностима иа „пренсипе" братовљеве, а у својој доколици на рачун сел.ачки, вјероватно на разне „ЛгоШ", док се Базаров подсмијева „пренсипима" и свакијем „с1гоЉ", изузимајући оно једно: „дјелам, што ми се доиада". Газлика није велика. Једина црта, која одликује Базарова од тијех бајаги позитивиијех личности, може се иоказати тијем, као што смо горе оиазили, даје неиодобан, да л.убп Тургењевском л.убављу и његово негирање умјетности, док Никола Петровић свира Шуберта, а његов брат сав живот евој л.уби романтички њеку јунакињу и страда од иесрећне љубави према њој. И тако Тургењев није могао да учиии услугу ни својим позитивнијем типов.има, који се ио суштини ни чим не одликоваху од њ говијех негативиијех тииова; то су они исти преставпици животиога егојизма, звјерскога пачела у човјеку, служења једиио својему „ја",иачела противиога начелу јунака Достојевсковијех; само једни више, а други ман,е налик, по мекости своје природе; једпи се заслањају за старе нрииципе, други бајаги за нове, који су исто тако врло стари. У Гуса се заметнуо и развио тај морал исто тако усред иресићенога племства и тек послије заразио је и ииже класс тако ревно заштићаванијех „<1оте8Т]ие8" т. ј. плебеја и разночинаца, као што бјеше Базаров. Всза тога морала с пресићеиошћу види се не само