Stražilovo

■чз 154 е$-

у народу, који имају са тим иародом исте навике, исте жеље, исте идеје, исте осећаје, иста убеђења, кад су људи једне исте расе, једног истог језика, да јш и могу тада уметници једног народа тражити идејале у икојем другом народу, до ли у своме и опет за свој народ? Погледајмо само слике славног пољског сликара Матејка. Шта нам он приповеда у тим сликама? Предмет његових слика је жалосна судба његове негда славне, сјајне и моћне домовине. Он нам верно приказује њену славу, власт и величину, њене невоље и беде, њено опадање и пропаст. Па зар је и могао тај велики син пољског народа. који неизмерно љубљаше своју несрећну домовину, и сликати друге слике? Погледајмо радове чувеног руског сликара Верешчагина. Ни у једног светског сликара не видимо нацијоналну индивидуалност тако изражену, као код Берешчагина. У сваком свом раду он се иоказује нрави Рус. Оно, што се у великом, горостасном руском царству мисли, осећа и потражује, то је све јасно и лепо изражено у његовим сликама. Својим радовима он доста наличи на Матејка, само је у толико разлика, што овај црта руску садашњосг, а Матејка много више интересује прошлост његове домовине. Леноте појединих уметничких радова могу се узети за стваралачка дела појединих генија, али цео народ ради при стварању самог дела заједно са уметником. Сликар или вајар се сматра само за даровита уметника-венија, који ону скривену лепоту у народну духу из мрамора ослобађа или је ставља на платно дивним бојама. Без искреног и срдачног учествовања савременика при стварању, компоновању дела не може се замислити" ни један чувен песник, музичар, сликар или вајар. Савременици Калдерона, Шекспира, Фидије, Микеланџела, Рафајила, Хајдна, Моцарта, Бетовна, захтевали су те људе. Оно народно учеигће при стварању дела иснрва се показује у прихваћању самих дела, иосле обично долази похвала тих дела, народ нема доволшо речи, којим ће лепоту тих дела изразити — те долази одушевљење. Оном топлином, којом народ прима дела својих уметника, она радост, оно одушевљење, то све силно делује на уметника и он се тада сам одушевљава за још боља дела. Тако сам народ и нехотице силно упливмше на нродуктивност уметникову.

Па кад се народ тако силно радује и цени радове својих уметника, то онда ти радови морају јако утецати на сам народ. Уметност може ублажити навике, она растапа, уништава осорност, суровост и несклад у човечанства, које је већ јако огрезло у себичности, она у души човечјој доводи у склад очулност са наравственошћу, јер чулно лепо у вештини јесте символ душевно племенита. Можемо ићи још и даље. Уметносг можемо сматрати као средство да се образује омладина и да се васпита народ. Та и шта се у опште постизава образованошћу ? Шта се може и мора изискивати од образованости ? На то ћу одговорити речима немачког знаменитог писца: „АУп-кеп ;шГ <1еп \УШсп, аиГ (Пе есШе, ћоће Меп8сћеп^е8тпхт$". У томе погледу служе нам Грци као најбољи и нај јаснији пример. Да ли бисмо знали данас за Термопиле и Маратон, за Саламину и Платеје. Та имена и имена оних бесамртних јунака данас не би била ни од какве вредности за нас, да нам ти исти Грци не осташппе и душевних радова, да нам не показаше бесамртне песнике. најславније говорнике, ненадмашне вајаре и друге уметнике. Они су могли бити још храбрији, могли су још веће жртве приносити за своју домовину, а при том да су остали скитнички народ без икакве културе, за њих би се већ одавна било заборавило. Светска историја сномињала би само и њихова имена, као и имена других скитничких народа и ништа више. Права уметност је излив слободна и племенита народног живота. Прошла су одавно времена, кад је уметност била само играчка богата-шке ћуди. Она није више раскош богаташа. Данас је уметност свеопште добро. Али код нас још једнако фали потиуно разумевање и право схваћање саме уметности. Код нас њу сматрају као просјакињу, која ироси милостињу. А то она није. Она је богиња, која оберучке само онде дарује срећу, где су јој врата широм отворена и где јој је опредељено достојно место за њен боравак. Она уздиже вредност живота, она спрема народ бољим навикама, чистијим осећајима, пред којима ишчезава и потамњује све што је ниско, нросто и неваљало; она даје поједипим народима победничку снагу и моћ; она нас унућује, да овај живот идејалније схваћамо; она скреће наше ногледе на оно, што