Stražilovo

чз 155 ез-

је добро, племенито, истинито и лепо. Што се народ мање одушевљава уметнонгћу, то је. знак, да тај народ није умно далеко напредовао, његово изображеље стоји још на ниском стунњу, љегово срде и ум још нису оилемењени, тај народ још је неотесан. Воља за уметношћу и разумеваље уметничких дела најбоље је мерило, које нам казује, до кога је ступња образованости дошао који народ. Али не само то, уметност је уједно један од нај јачих и најбољих покретача народног благостања. Јер ако је знање моћ, то је онда уметиост благостање. Колико колосалан утецај има данас уметност на индустрију? Не постоји готово ни један занат, који се не би могао усавршити иомоћу уметности. А за што је француска индустрија данас на гласу? Само за то, што Французи своју индустрију базирају на уметности. Срнском народу, који има толико дара за уметност, до данас је дато врло мало прилике, да се тим лепим добром упозна. Да сам народ има заиста велика дара за уметност, за то нам даје најбољи доказ наше народно несништво. Песшшгтво стоји но своме садржају неизмерно високо над другим вештинама, јер све остале вештине: архитектура, сликарство, вајарство и музика, нису кадре казати нам оно, што нам каже песнипггво. Па онај народ, који има дара за ту највишу и најпотпунију уметност ме!;у свима вештинама, заиста има дара и за остале вештине. Само треба отворити вољу, треба га упознати са осталим вештинама. 11 то би се бар донекле лако могло ноСтићи. Ту је школа. Она је позвана на првоме месту да буди у омладини вољу за вешгинама. Уз њу ваља да ради журналистика. Сви срнски листови иозвани су, да учврсте уметност у српском народу у народном духу. И тада ће радост а и воља за лепим и за уметношћу као силна, плаховита река излити се у душу и срца српског народа, и свугде, камо доире, распростираће богатство и образовање. * Свака се уметност мора увек придружити тежњама, настојавањима, борбама и идејалима свога времена. Као што свако доба има свој соиствени државни устав и веру, који тачно оДговарају осећајима и потребама тога доба, који одговарају културном стању народиом за

то време, тако исто и свако доба има и своју уметност. Погледајмо само летимично појезију за време старог, средњег и данашњег века, на шта видимо? Кроз појезију старог доба провлачи се једна главна мисао: узалудна титанска борба човечанства са небом, његова судбина, његово упропашћивање и уништење. За време средњег века владао је иројско - романтичнохришћански нравац у појезији. А какав и који је карактеристичан знак иојезије наших дана? Општа жеља за знанственим познавањем закона природиних и животних закона за л^удско и друштвено развијање и практичним иотребама. Како је било у сликарству за та три века? Како у старом, тако у средњем, на и новом веку имала је религија највећи ■ утецај на сликарство и на вајарство. Вар нису стари 1'рци у својим вајарским радовима приказивали своје богове: Зевса, Иру, Аполона, Ареса и све остале, у човечјем облику? Зар нису још ирви хришћани у својим катакомбама урезивали догађаје из јеван1)еља? Зар нису навећи сликари свију векова: Микеланџело, Рафајило, Павле Вероњанин, Леонардо да Винчи, Коређо, Тицијан, Дирер и Холбајн, Рубенс и Рембрант, Мурило и Веласкез, за своја бесамртна дела узимали ]'радиво из светога писма? И ако су у религији тражили уметници мотиве за своја дела, за, то оиет видимо доста велику разлику међу уметничким радовима у уметника једне исте вере. Да сиоменем само славног немачког сликара Дирера. Тај уметник је у својим радовнма остао увек ирави Пемац. Ни један од његових савременика није био кадар у својим радовима тако вешто, живо и верно приказати особеност немачког духа, немачке осећаје, немачку озбиљност, немачку срдачност, нскреност и разборитост. Он се бавио од 1505 до 1506 године у Италији, изучавао је слике талијанских уметника, па за то се онет у његовнм сликама не опажа ни најмање утецаја талијанске школе. За њега је био то стран говор, који он није могао разумети. Тако исто је и са најславнијим шнањолским сликарем Мурнљом, који је врло добро познавао Микеланџела, Рафајила, Рубенса и Рембранта. ЈБегови радови нису ни најмање слични, ни по композицији ии по колориту, радовима тих уметника. У љеговим сликама је са свим во]»но приказан шпањолски нацијонални карактер. Он се само у својој домовини добро