Stražilovo

нз 156 е$-

осећа.о ; радио је само за свој народ и у своме је народу тражио идејаде. Ту другу разлику, како у мотивима, тако исто и у бојама ствара прво: ирирода у околици уметниковој. Онај крај, који је богатији нлавим рекама, бистрим потоцима, мирним језерима, високим горама и дубоким понорима, такав крај чини већи утисак на уметника, него ли предео на највишем северу или жарки предели пустиње Сахаре. Други је утецај државни устав, обичаји, на.тан живота и сама раса. Тако француски сликар Ингре, који је тако дуго у Италији ировео, увек је и као уметник осећао као прави Француз. У његовим сликама ни најмање се не опажа манира талијанских уметлика, него је он наставио нравац својих земљака Пусина и Давида. Религија н раса су два врло моћна фактора, који су јако утецали на правац у сликарству и вајарству. Питање је, шта ће бити онда са уметношћу, када наступи она епоха, када људи не буду више веровали у бога, него само у природу ? 'Гада ће уметници само приказивати природу, као год што су стари грчки и хришћански уметшгци тражили мотиве својим делима у божанству. Оставиће се евих идејала, јер нри приказивању голе ирироде не може их тако лако ни наћи, тежиће само да се усаврпге у спољашности. Така уметност биће бела као снег, нлава као небо, зелена као ливада, валовита као вода; и при свем том не ће имати идеје, не ће имати праве милине, љупкости и пријатности. Она ће бити још увек сувише крута, дрвенаста. У њојзи не ће бити правих покрета. Религпјозни материјализам увући ће у уметност натурализам са његовим колористичним манирима. Данас је тај натурализам ухватио дубока корена не само у сликарству и вајарству, него и у појезији. До сада је свака права вештина имала своју рејалну и своју идејалну страну. Унраво нити је постојао нити је могао постојати чист рејализам или чист идејализам, јер не постоји: никакво објективно схваћаље природе, нити се може идеја приказати без обзира на природу. Тако кад би се споменујр, да у којој вештини влада рејалан правац, то би се онда имало разумети, да у тој всштини превлађује рејализам, али су

за то опет заступљена оба иравца: и идејализам и рејализам. Вештина у XV веку имала је рејалан нравац, у XVI веку је нревлађивао идејалан правац, у XVII веку учвршћују се у уметности два нова иравца. Ти нови правци зову се еклектизам и натурализам. Еклекгичари су били они уметници, који се држали донекле становишта својих великих претходника, попримали њихова најбоља својства и гледали да та својства доведу у склад са природном студијом. Натуралисте нису ни најмање обраћали нажњу на нравац својих претходника, него су ишли за природом и за својим генијем. Па да ли те натуралисте теже за природном истином? Натурализам је само пожуда за обичном ириродношћу (ШШгНсћкеН), или шта више за нриродним противностима. Добро ваља разликовати натуралисте, који се први нут појавише у сликарству и то у XVII веку, од ових данашњих натуралиста. Вођа оних првих натуралиста био је Микеланџело да Каравађо (1569—1609). И он је био врло велик геније, али се за то опет не може сравнити са великим мајсторима талијанске ренесансе: Микеланџелом, Рафајилом, Леонардом да Впнчи. Све снаге његове богате природе нису стајале у хармоничној равнотежи. Он је био диваљ, страстан дух, који се ни у једном ногледу није могао умерити. За то и није могао сам постићи све оне сврхе, које му лебдијаху нред очима, и то на такав начин, који би вредио за све векове. Али тај натуралиста није просто копирао природу, нити је само констатовао појаве у природи, него нам показује овај свет онако, како се огледа у његовој души. Он дарује томе свету дух од свога духа, и на тај начин подиже те земне створове у више сфере. Његова је сврха била да иосматра природу својим очима и то новим очима новога времена. Али опет за то није сликао предмете онако, као што су у самој ствари, него као што их је он видео. Његово душевно око било је од тако моћна уплива на његово телесно -еке, да му се овај свет приказивао у некој особитој уметничкој светлости. А како раде данашњи модерни сликари? Мотиве својим сликама траже у животу најнижег сталежа, како у вароши, тако и на селу. У тим радовима приказују нам најружниј® стра-