Stražilovo

-И 331 Е>-

краљевићи постоје само у бајкама. Марта еумњиво шгамаше главом и тамним очима гледаше у небеско плаветвило. — Така су чудеса онамо горе — мишљаше, — тако јарко сунце сија. таке сјајне звезде светле у ведрој ноћи; а на земљи има толико дивна цвећа, толике нтичице певају у ваздуху, да чисто срце расте. За што не би могло бити и витезова са јасним лицем и злаћаном опремом, и читава света, такога, како га ја сањам.. . тамо, далеко, иза зида! Мора то бити! И не говораше више ништа, не противљаше сс Агати, али кад уграби згодну прилику, мољакаше ју не једном, да јој ирича још коју нову, дивну причу, или коју стару, и слушаше ју лежећи на трави, окренута лицем к зрачном небу, упртих очију онамо, као да се нада оданде какоме чуду, а задубљена свом душом у речи Агатине и своје властите снове. И беше јој онет добро, мило, и ако јој чежња натериваше више пута сузе иа очи. Међу тим нестаде са свим трага некадашњој болести. На нротив изгледаше, да јој снага од тада двојином расте. Нарасла јс и проленшала се тако, да је Агата више пута стала прсд њу сва усхићена. —- Краљице моја! — викаше; — а одкуда узе те тамне очи, и ту косу, као злато, н то красно лице? — Бог је дао! — смејаше се девојче, и кидаше, у градској башти, цвеће и зелено лишће с дрвећа, китећи њиме главу и своју белу кошуљу. Већ се и у замку, међу стражом, стадоше разносити гласови о лепоти те девојке, за коју сви мишл>аху, да је ћерка Агатина. — Стара вештица —- говораху — родила кнежевску ћерку... Многи би сс радо и приблпжио девојци, ал' је Агата чувала своју иоћерку, као очи у глави, а највећма ју чуваше заповед нана Маћка, која нрећаше најљућим казнама ономе, који би се приближио тима женскима. Борковиц зар увек презаше, да се не ода порекло Мартино и да не побуни иротив њега читаву гомилу Наленча. Еле иазио је оштро, да на оној страни замка, где беше Мартин стан, буде туђа стража, да се не може сиоразумети ни с њом, ни сАгатом. 'А старе се дадиље нс смеде отрести, јср коме би онда могао новсрити Марту, кад није умрла, као на пакост.

И ако, дакле, многи у тој стражи с усхитом гледаше на младо девојче, нико јој не смсде ни прићи. Један пут се само десило, да је један међу њима нроговорио Марти. Девојче прхну, јер се престрави од звука његова гласа и перазумљивих речи, а во1)а те страже одмах отправи тога нродрзљивца, да му се затро и траг. Од тада иико пе нокуша. Тај случај учини ииак то, да се јс пан Маћко сетио, да је жива Бинчева ћерка. Кад му јавише, шта се догоди и кад зачу о дивној лепоти девојаниној, зажели да ју види... Беше то већ у оно доба, кад је пан Маћко, сит љубави Мехтилдине, са свс већом пажњом слушао ономенс Сенђивојеве и почео жудети за старим, радеиим животом. Баш се беше вратио из Познања, радостан са свога славља, и мишљаше да иде у Краков. Мехтилда, осећајући се оетанљена, сваким даном је свс всћма гипула н често етојала па нрозору своје собе, гледајући сузним очима у даљину, где беше њена родбина и завичај и слобода... Тако ју виде један пут Марта. Још не виде на јави тако лепс слике и нрилике. Лицс имађаше та жена. бело, као снег, уета тако живе боје, као у развијена цвета, очи црне, блиставе а тужне; и одело јој беше за чудо дивно, сјајно па привлачаше к себи сунчане зраке и поглеД Мартин. Марта ју гледаше дуго, дивећи се, док нс нљесну длановима и не отрча Агати, да ју доведе к оиоме нрозору. Али појаве већ нестаде. — Хоћу да будем тако лена, као она! говораше дадиљи. — Одведи ме к њој... за што не ћеш? — Нека те Свемогући 1>ог чува, да не будеш така! — викаше Агата. — Тој жени сс не може нриступити... није слободно! Није слободно... није слободно! — но нављаше замишљена Марта. Лик лепс жене етадс се спајати, у њениМ миСлима, с оним бајкама, које јој ириноведаше Агата. Трчала је еада често на двориште од замка, да угледа на нрозору тај лик. А кад год ју опази, увек јој се буди у срцу живо еаучешће, јер вндс да је све блеђе лице у те лепе жене п да је све изразитија њена туга. — Она је тако лепа, а изгледа да је тако несрећна! мишљашс. — И све насртљивије поче ју мучити питање, ко је та жена?