Stražilovo

чз 332 *>-

— Можда је то —готораше Агати —ћерка онога несрећнога витеза, који је довео разбојничке хорде отаџбини на нронаст и за то био покаран срамотном смрћу... Можда је то његова ћерка — и за то је тако тужна, ако и има сјајно одело... Јемачно беже од ње сви, јер је на њој очев злочин... Можда је она уклета у тим зидовима?. .. Агата, слушајући с. унрепаштењем те речи, гледаше да растера те мисли Мартине, али узалуд. Она је сада с.ве, што је видела и што је осећала, преносила на онај свет, о коме је сањала, на оне ликове, о којима је слушала у причању. — Мени се чини кад и кад, рсче једном Агати, да сам и сама уклета, као она лепа. . . Та ни мени иије слободно изаћи иза градских зидова; та ии мени се ие сме нико нриближити.... Можда сам и ја ћерка издајпика и злочиица... осуђена на роиство и самоћу? . . . Агата у мало не врисну од чуда и преетрављености, јер не могаше да појми, како је мисао девојаиина, радећи у самоћи, могла ући у траг истини. Ие говораше више иишта, само грл.аше у наручју растужено девојче и мољаше се Богу, да, но милости својој, отклони оиу клетву, коју наслућиваше невино срце издајникове ћерке. У то се доба деси елучај, који Мартине мисли сврати на другу страиу. Беше то рано и још сунце не беше осушило капљица росних на трави и лишћу. Марта тргаше цвеће ио травиом дворишту, и кидашс лишће са дрвећа, да начини свеж венац. Гудила је неку пеемицу, којој ју је научила Агата, и час се сагибала трави, час пропињала на нрсте, хватајући лишће на гранчицама. У том кретању цртаху се дивно вити јој стас и чаробнн облици девојачки. Беше то узвишепа појава; права витешка ћерка, кадра по нотреби и коња нојахати и метнути на се тешку опрему убојну. Одевена беше као обично белим рубљем, од кога одудараху бујне витице слободно распуштене косе, која се ирелеваше у сунчаном блеску бојом злата, растопљена у ватри. Беше јој данас много слободније на срцу, него обично, тако слободно, као оним нтичицама, што цвркутаху у ваздуху. Мало час виде оиет на прозору онај женски лик. И та лепа изгледаше данас веселиј , а одилазећи осмехну се на Марту тако мило, да је срце девојчету закуцало живље од радости,

а велике, тамне очи, осењене дугом трепавицом засветлише се од унутарњега весел>а. — Отреса се своје туге — иомисли можда ће се већ скинути с ње та клетва . . . можда се и ја достанем слободе. Све јаче вероваше она, да су ти мрачни зидови од замка тамница, у којој се држаху уклета створења, која откајаваху старе, не своје грехе. А кад о том мпшљаше, наједаред ју иеко зграби за руку и забруја јак, мушки глас: — Ко си ти?... Беше то пан Маћко, који дође да види... Марта се укочи од страха. Срцс јој ирестаде куцати у грудима и ириклече па земљу с вриском, а престрављени поглед иодиже на тога, који јој стискаваше руку као железним кљештама. —- Ко си ти? — нонови нан Маћко и нроницавим иогледом цриих очију и сјајних као жива жеравица, гледаше па њу, скроз ју ирожизаше. Не беше кадра пи речи нрозборити. Клечашс тако у немој препасти, не могући се ии маћи, нити скинути очију с те прилике, која стајаше иред њом. Не бсше то витез-краљевић, у злаћаиој опреми, о коме јој иричаше Агата, и о коме сневаше њено срце. Његово опаљено лице, дивље, обрасло црном брадом, грозии израз очију и читава голема, илећата нрилика, буђаху страх, а пе усхит. И била би умрла од силе тога пламенитога поглсда, који ју сву обузе, од притиска железпе песнице, која јој тишташе руку, да не притрча, у тај час, Агата, усплахирена као и она. Угледавши Борковица, стаде ламати руке. — Милостиви господару.. . — јаокну то је моја ћерка! — Лажеш, вештице! — цикну иан Маћко. — Твоја погаиа крв не роди такога рода... Силовитим нокретом зглади Марти косу с чела и снази билег. Стресе се. Нема сумње... — иромрмља. — Чудо од девојке! И гледаше удиљ у њу; али руку јој беше нустио. Марта, непрестано на коленима, иепреетаио окренута лицем Борковицу, као да ју страх опчини, да гледа опа-мо, иужаше иолахко својој дадил.и, док пе дође до њених ногу, на их грчевито обгрли. Агата се сагну к њој и заклони ју рукама.