Stražilovo

пише стварност. ои је кадар да нас у најосјетљивију жиду такне, да нам сузу јал' осмијех измами, као мало који пјесник нрије њега. И прије је, додуше, било пјесника, који су љубавне сласти и муке ијевали, али је то више мање смишљеним, измајсторисаним тоном чињено. У његовој »Пјесмарици« (Висћ (1ег Б1ес1ег), а нада све у оном у бога дивном »Интермезу«, ремек-дјелу његовом, то сасвијем друкчије иде; те ситне, самоникле пјесмице друго и нијесу до ли уздаси, угушени ваиаји, вјерни откуцаји једног страственог срца, које је своје рођене стрецаје биљежило. На крају сваке китице цакли се бисерна суза, зуји крилата досјетка, жарка ријеч, која иде равно срцу, као шго из срца и извире. Његову музу. то бизарно чедо, заноси шум рајнскијех валова, али је не одушевљава мање ни видик партснонских стубова. Божанствена је Греција пјесника опчииила, и ои јој се често мишљу обраћа, и сам себе радо у њене синове убраја; па опет не би тачно било казати, да је овај пјесник на Парнасу своје струне затегао. Ма да вам често говори о Аристофану — свом душевном пра родитељу — и грчке богове спомиње, не вјерујте му: он је опет наше чељаде, човјек, који је Мајерберову музику слушао и тробојну кокарду славио. У осталом, пјесник воли да вас изненађује. Узмите у руке његов циклус пјесама Еошапсего, и ту ћете наћи рефлекс упокојених времена и цивилизација, наћи ћете барда маварског и англо-саксонског, који пјева Ричарда лављег срца и краља Боабдила, но који опет једном ногом остаје у Германији. Његова китна ријеч, која кипти сликарскијем изразима и која се увија под свакојим ритмом, не оставља иначе времена размигаљању. Да би ваше чудо још вигае постало, прочитајте му што у српском пријеводу; не бојте се, не ће вас преводилац изневјерити: име му је ЗмајЈован.*) Ево нас на нај јачој црти Хајнеова духа; ево нас на кључу, који ће да нам открије тајну његове нјеспичке сугатине. Два га његова пјесничка саставка можда најбоље карактеригау: *) Змај је из овога циклуса превео пјесму „Вег Бхсћ^ег ГМцб!".

Лта Трол и Књига Јазарева. »Ата Трол«, то вам је љута персифлажа њемачкијех пјесника и педагога, настрана и несретна игра њемачког медвједа-философа Ту се боље но игдје истиче главна душевна тендеиција Хајнеова, наиме она оштра, немилостива сатира људске тјесногрудости у опгате, а њемачког филистарства напосе. »У том спјеву — као гато згодно рече један француски кригичар — изгледа нам Хајне као црв точилац њемачког романтизма. Погубна је живиница провртила руменујабуку, па се сита насркала слађаног јој сока. Гледајући га с поља, свијет мнијагае е је воће увијек здраво и читаво; наједаред се оно откиде с гране и паде на земљу, а нестагани црвуљак стаде да се игра и вриољи по распаднутој мекачи«. Књига Лазарева (Пошл,едње Пјесме), то је пјесников опроштај са животом, опорука једног суптилног, ама измученог духа, који као да је на прозор своје гробнице изигаао, да се још једном овог опаког свијета нагледа, који је за њ већ сваку драж изгубио, и да му се још једаред наруга.*) Пјесник се срушио па своју болесничку постељу, иа своју, као што је он називаше, »од душек! раку», и гле! стари песимистички иоглед на свијет, којему дарежљива мла.дост не тупи више острице, избио је опет на површину, па се нестагано разлијева у мрким, демонским сликама и грознијем фантазијама. Нестало је вигае љубави, нестало младости, нестало одушевљења; пјесник је осјетио хладни дах са гроба, иа се бије рукама у прси, грли свето писмо и каје своје у бога дивне, своје бесамртне пјесничке гријехе. Јадни велики ијесниче, жалостан ли бјеше призор, гато нам га је залазак твога крилатог духа пружио! Ама не бој се, пјесниче: у нашој је памети давно ишчезла трогана и ојађена слика лијегисте, који умире за нсвољу, и иред пагаијем очима лебди само онај млађаии Аполон, који је тако страсно л>убав пјевао и тако ваљано усртао у свету борбу за ослобађање људства. Марк« Цар *) Ове је нодесне ријечи једном изрекао чувени Француски комиониста Хектор Берлио.

(Свршиће се)