Stražilovo

555

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ

Успомене из народног покрета 1848. и 1849. године, које се нарочито тичу обране и пада Сентомаша названог Србобрана. Написао и на свет издао Повак С. Голубски, Сентомашанин, бивпш народни каиетан у бурној 1848. и 1849. години. У Новом Оаду. Издавачка књижарница и гатампарија А. Пајевића. 1893. Вел. 8-а. Стр. 125. Са радошћу приказујемо нашем свету ову књигу. Она ће нам бити у срцу уписана, и не би требало да буде и најмања колебица без ње. Има много што шта, што није писац у њојзи споменуо и од крупнијих догађаја, али што је год навео, истинито је, и верна је слика оних догађаја. Баш тај простодушни начин приповедања и оиисивања печат је истине и радо ће Србин читати те успомене ако и са сузом у оку и са уздрхталим срцем. Хвала ти, старино Новаче, што си нам верно описао оне и сјајне и тужне догађаје! Смиреном душом и ми сви велимо оним јунацима и оним народним жртвама, које књига именује и не именује: Бог да им душу прости! Бечна им памјат била! Они су за свој род умрли! Лепо нас писац уводи у прве дане васцелога покрета. Ми видимо очима, ми слушамо, шта се збива. Са сузом у оку пратимо погинулог неумрлог брата Црногорца и јунака Марка Пиперића до његове вечне куће. Братска љубав Нестора Малетића ка брату своме Паји и синовцу Милошу одушевљава и усхићава и нас. Које ли дивне примере јупаштва и верне љубави међусобне читамо из тих Новакових прича! Слава му буди! На дан 1. октобра 1848, кад оно Михл Јовановић из Чуруга удари на Нови Бечеј, пошље Пера Бига по налогу војводину оберлајтнанта Фердинанда Болфрама, јуначину од Варадинских граничара, са лајтнантом Петром Андрићем и две сатиије граничара из Сентомаша на Стари Бечеј, да праве за леђи противнику демонстрације. Исто одељење буде од коњице растројено. Волфрам се спасе са шест друга у тршчаку до мрака, те се сретно врати у табор на радост својих другова, који се беху побојали, да је погинуо. — Ја ово додајем: Беше на дан 18 окт. 1848. Беше опет велик нападај на Сентомаш. Заповедник у њему беше народни полковник Давидовац. Нападај буде сјајпо одбијен. Штета што нам није и ту битку писац описао. Ја тај дан бејах у граду Варадину и Новом Саду у потаји, да уговарам са

наредником царским Венцлом Менхардом прелазак батаљона из регименте Занити, Талијана, к нама. И прешли су к нама пред Божић. „Пред Божић, вели књига, допрати ноћу наша стража од врбашке стране четир непријатељска официра.... Стража их отпратила у стан команданта Биге" Ово не стоји. Пера Бига је већ првих дана новембра 1848 дошао у Карловце и примио заповедништво над целом опсадом око Варадина града. Не, да писца поправљам, јер као што рекох, што год каже, истина је, него кад се таква прилика дала, хоћу ја сад да исприповедим и све оно, што сам ја лично, при паду Сентомаша, доживео. Ја. сам по ратним законима, као у рангу најстарији, ту био и врховни заповедник Сентомаша, и очима видео, и дневник водио о нашим ондашњим догађајима, и књигу 1861 године на српском и немачком језику написао и издао под натписом : „ Из живота једног царског официра у аустро-србској војсци 1848 и 1849 годинч". Хоћу дакле из своје „Споменице", која је у мене у рукопису, да наведем свој опис о паду Сентомаша. Нек је допуна Новакову опису, и нек зна наш свет појединости оних догађаја, како сам их ја описао. Из овог мојег описа видеће читалац, како се слажу моји назори, моје виђено са пишчевим описом, па чак и о оном њину бављењу у Старом Бечеју при чаши вина. Ево подаци из моје „Споменице": „Ја отправљам службу ђенералштабног официра, и находим у главном квартиру ђенерала Тодоровића у Банатској Кањижи, кад ми једнога дана у среди марта 1849 год. дође заповест, да идем у Сомбор као ђенералштабни официр уз царског потиолковника Алберта грофа Нужана, ког је његов отац, маршал, из Барање у Сомбор са једним одељењем каваљерије послао, а то одељење припадало је нашој аустро-српској војсци војводине наше. ђенерал Тодоровић, или боље да рекнем, полковник Херди, управитељ нашег ђенералног штаба, нису имали основана права, мене да премештају тако рећи у сасвим другу војску. Али се је тицало код Хердија, да мене уклони са места, у коме сам од 27 Јуна 1848 год. непрекидно у народу ратовао. Заповести се мора војник повиновати и тако на дан 19 марта 1849 пођем на пут, преко Бечеја и Сентомаша за Сомбор. Како сам путовао на својим колима и коњима и уз себе гговео и своја два бињака, морадох у Новом Бечеју ноћити. На дан 20 Марта, иосле подне стигох у Сенто-