Stražilovo

236

трговаца, а утврђена су била са два реда стубова, који су стојали један над другим. Но та су места тако била напуњена робом, да су тим губила од свога сјаја и лепоте. Даље су ту још два друга бизистана или трговишта, где се налазе најдивније ствари, величанствене караванзерије са лепим водоскоцима и купалиштима". Из тога прилично мршавог описа излази, да је Београд у време, пре но што је први пут био освојен од царске војске, по својој спољашњости био са свим турска варош. Осим тога је познато, да су у самом Београду осим насељених Турака становали и грчки, маћедонски и дубровачки трговци и српске занатлије а у оба подграђа, која су била ван вароши а тик уз Дунав и Саву и одељени једно од другог ненастањеним гребенима, становали су Срби и Чивути. Варош није била јако утврђена, кад се приближавала царска војска. Осим тога је у мухаменданскога становништва владао редак страх од непријатеља, који је већ поменутим распрама и побуном, што је изазва Јеген Осмап, био још повећан. Јеген се до душе упео да задржи страшљивце. Узалуд. Мухамеданско се становништво разбеже на све сгране. Једни пођоше к Смедереву и Нишу, други нређоше Дунав, не би ли се спасли на банатској страни, трећи најзад на лађама побегоше према Новој Оршови и Видину. Побјњенички сераскир

Јеген Осман, који је имао врховно заповедништио над Београдом, пређе са одељењем оружаника на леву обалу дунавску па стане претити, да ће поубијати све, који усхтедну бегати. И одиста бише највећим делом посечени. Један од првих био је Хусејин паша, некадашњи заповедник у Јегри, коме је Јеген Осман својом руком одрубио главу. Међу тим се царске чете, кпје су биле под заповедништвом курфирста Макса Еманујила, стадоше уз припомоћ домаћег срнског становништва спремати да пређу преко Саве. Прешле су код тако зване циганске аде. С почетка, кад су царске чете прелазиле преко Саве, слабо се одупирали Турци. Јеген Осман и мађарски усташки главар Имре Текелија побегоше ноћу у Смедерево а за тим даље у Стамбул. 'Го је био сигнал за опште бегство и осталог мухамеданског становнипггва, које је најпре још попалило српска подграђа на Дунаву и на Сави. Одмах, чим су царске чете прешле, поручи курфирст градском заповеднику Оки-Алдур-Ахмету и позове га да се преда. Позив тај буде учтиво али одлучно одбијен. Сад се царске чете стадоше уређивати да опколе Београд, а курфирст је по што по то хтео да га задобије, јер се такмичио са победоносним маркијоном Баденским. I'. Ст. Виловски 1ће се)

ЈОШ НЕКА 0 СИМИ МИЛУТИНОВИЋУ

ПОБОДОМ РАСПРАВЕ ДРА СТЕВАНА ИАВЛОВИЋА. СНаставак)

Већи део расправе Павловићеве чини други део; он је од сгр. 31 до 122; тиче се рада Симина па књижевности. Овај је део још слабији но што јенрви,јер није ни онај одељак, у ком излаже библиографијски дела Симина, тачан ни сређен, као ни оиај, у ком је излож,ио садржај појединих умотвора песникових. 0 библиографији може се рећи и овде готово од речи до речи оно, што рекох раније о том његову нослу у »Нашем Добу« : она није ни нотпуна ни како ваља. Тако: натпис »Србијанке« снлео је тако да се не разазнаје књи-

га од књиге; »Зорици« је ставио само 81 страну, али за то је додао опис Живота Ераљевића Марка, који је увезао доцније неко у једно. »Дика Црногорска« има опет 318 стр. и 4 л. Погрешно се наводе стране, а код неких и дан изласка радовима поменутим у Павловића под бр. 17, 22 и 26; у неколико погрешан је натпис и делу под бр. 27. »Сербослов« је стихотворевина а не стихотвореиије. Онај спев под бр. 14 не гласи »Честитање Курбар Бад/ама« већ Честитање Курбаи Ба/рама, а такођер и 15 није. »Србин — на да« иноклон... Кости Томићу Радисављевићу« већ »Србин на дар и