Stražilovo

237

поклон ... Кости Томићу Радислављеву«. »Одусовјет« не спада у год. 1842 већ 1843. У својој радњи на стр. 190 истакао сам, да ми није знана засебно штампана песма »0 лицу и духу Карађорђа« ; али то није сметало Павловићу, да и у овој својој преради остави, да је штампана за себе, не доказавши ничим. Првог издања »Историје Србије« не наводи, али за то не може да не спомене, да је Сима лисао у »Примјерима Појетских Састава« »Тугу 'за завичајем из Швајцарске«, не водећи рачуна да су ти »Примјери« угледали света после његове смрти и то прилично позније (види у Библиографији Новаковића под бр. 1734, у г. 1851) и да сам му ја ту грешку, коју унесе из своје несређене радње из »Нашега Доба«, исправио у својој књизи. Даље иам помиње, да је Сима почео певати од 17 година као писар, што опет не стоји. 7 ) Од 17 и ја мислим, да је пропевао, али тада не беше писаром (види стр. 15 моје радње). У »Дневнику«, што је штампан у Летопису 108 натписи су само 45 песама (од 20 до 65), од којих нам је преко половине сачувано; да ли је оно 20 песама (од 1 — 20), чијих натписа у овом »Дневнику« пема, сачувано и штампано, ми не знамо. Да је то боље уочио Павловић, не би написао, да нам је познато само 20 од тих његових шездесет и неколико песама из млађана доба! Библиографијско причање завршује иоменом о двема, недовршеним песпичким умотворинама: Трагедији великога Карађорђа и Оџаклији Зубановој. На стр. 94 помиње то опет, називајући обе драмама, те жали, да остају критичареву оку непристуине. Пре свега треба исправити, да није »Оџаклија Зубанова« остала сва неприступна. Два одломка штампана су још за живота Симипа, и то први на четири а други на три године пре његове смрти, а тим отпада, да је ово пред смрт написао. Из оних објављених одломака не излази ни да је Оџаклија Зубанова драма. Критичар и онај, који хоће да пише о делима чијим, мора добро проценити шта пише; он не сме придевати ни уметничким делима нешто, што она нису; учини ли то, књига губи своју вредност, јер се не може њоме користити из просте бојазни, да се што погрешно не научи и не наведе. 7 ) Како ли се то слаже с оним на стр. 10 и 14? х 1ас му је писар био од 1807 час од 1808 а час од 1809. На што толике несређености V

Иза овога педоношчета библиографијскога реч је о језику Милутиновићеву. То је оно исто што и у »Нашем Добу« ; изменио је само нешто према мојој 128 напомени, а задржао опет једну много дубљу грешку, коју је донекле и потенцирао. Она гласи: да застрашује читаоце па и књижевнике нагае (без сумње а 1а Павловић) од читања Симиних умотвора »кашто« такозвани провинцијалан говор. Оставио је даље и реченицу: »Та ми Бачвани, Сремци и остали Срби на југоистоку не разумемо кашто пи Бошњака, Херцеговца, Црногорца, Приморца и т. д. ма да они говоре чистим народним (у »Н. Добу« било је: »српским«) језиком, чистијим и крепчим (ове две речи додао је) но што и ми говоримо«. Како сам му био замерио за ово на стр. 120, то ме у напомени на стр. 39 хоће да увери, када наводи из »Дике Црногорске« : разбучио, те, с тога (--= вредан, кадар), нестио (нехтео), коље и т. д., мислећи да су то јаки аргументи; али се у том вара, јер смеће с ума, да су тешкоће ове врсте лако савладљиве и да ће »Дику Црногорску« сваки десет пута боље разумети но »Србијанку«, ма да је у првој готово свака реченица у духу црногорскога говора. Савет Павловићев, да загледам боље у те примере, као и у умотворе Врчевића и Љубише, стигао је на жалосг посве доцкан; можда да нисам тако често у њих загледао, да бих био мишљења Павловићева, али овако — не! Када сам пак ирочитао оно неколико тумачења Симиних стихова из »Милоша Обилића«, престао сам се чудити, како је могао рећи да је Сима нејасап због босанско-херцеговачкога говора! Она ираве утисак пишчеве површности у језику, што иотврђује не само оно његово раније тумачење екавског објед, већ најбоље ова два стиха из трагедије »Обилића« : „Нек' се знаде и нека се прича, Два се цара ђе су помирила". за које ћа вели, да су нејасна, те додаје, да није »помирала« ? / Реч »Ртањац« у њега значи »велики брег у црноречком округуу Орбији!« и т. д. и т. д. После говора о језику забави се на причању садржаја трагедије »Обилића«. Њему је овај Симин рад час најранији посао (стр. 41), час један од првих послова (стр. 79) а час га меће међу прве умотворе (стр. 38), и ако помиње, да га је написао 1827, а »Србијанка« угледала света за читаву годипу дана ра-