Stražilovo

291

да као срна. Већ ми тада долажаху тренуци, у којима сневах, вијући себи мирно гнезданце. . . Ах, када се сетим тих момената и данас! Долазио сам у кућу редовно, сваки дап. Она је постала новерљивија. ћеретасмо, читасмо . . . а кад би каткад намислио споменути јој и о својим осећајима, тада би постала озбиљна и читао сам негодовање са њена лица. Поверио сам се Јоци и Јулки. Они ми рекоше, да је таква била и нрема томе и томе. Било је ту младића из добрих кућа, а она је била увек једнака. Када би се новео разговор о удаји, она би ћутала. Најпосле, млада је, лепа је, а није баш ни сирота, па нека бира кога јој срце хоће. После тога сам се уздрашзао те јој нисам ни једном речицом давао да осети, шта према њој осећам. Но и даље сам одлазио онамо редовно. Мало по мало посгајала је поверљивија. Када који дан нисам дошао, пребацивала ми је. То сам сматрао као добар знак. Више би пута изашла преда ме. Још из далека смотрим осмејак, из којега сам читао, да ме жељно очекује. Да блажен ли сам био онда! По селу се већ свашта зуцало. Али нико није сневао прави узрок, што одилажах онамо. Не сневаху да ми је Марија омилела као девојче, искрсло из самих недара бујне сеоске природе, далеко од штетних навика великоварошког живота, далеко од прилика, које чине женску таштом, далеко од утецаја штетних романа. Марија је гледала чисто, јасно, непритворно, као кад се супце рађа; говорила је искрено, од срца, опако, како је мислила, без завијања, као кад птице цвркућу; смејала се, као што се осмејкују први сунчани зраци иа земљу. Кре тала се неусиљено, као што се гранчице покрећу на тиху ветрићу; била је вредна, радена, као што су вредне пчелице; устајала је са суицем и испраћала га . . . Била је чедо природе . . . па с тога је тако и прошла . . . Уверен сам био, да ме не мрзи те једнога дана смислим да је запросим. Од кога? Немам од кога. Рећи ћу јој: Буди ми љуба вереница! То после по дне отишао сам у четир сахата. Марија је истрчала преда ме, румена као зора и весела а држи у рукама писмо своје стрине попадије. »Зове нас стрина у госте!« »Па радујете ли се?« »0, те како! Да знате, ко ће све бити онде !«

»Ко ? « »Е, не ћу да кажем . . .« Уђосмо у собу. Јулка позове и мене, да идем с њима. Погледам у Марију. Но чудно ли сам се изненадио! Дотадањи весели ноглед са осмејком поче да гасне. Из очију стаде нестајати онога жара, који нам казује, да је душа ведра . . . те мало но мало гасећи се повуче се са свим натраг у душу, од куда је био и искрснуо. »Шта, Марија? Ви не бисте волели, да и ја идем с вама?« »0, како не бих волела!« — рече, усиљавајући се да буде весела. Зачудио сам се овој промени. Сада сам тек иочео схваћати значај речи »Да знате ко ће све бити онде!« Да није Марија коме поклонила своје срце, те да тај срећни не ће бити код њене стрине!? Па да ја то не дознам! Смислим важан посао те се извиним, да никако не могу ићи. Тада се умирила потпуно и некако ме је веселије погледала. Поглед ми је тај задавао доста бриге. Први пут сам читао из њега сестринску љубав нрема мени. . . За тај дан одустадох од своје намере. Опога дана, кад су њих две отишле у Н., нисам хтео да идем до њих, док оне не одоше. После по дне предложи Јоца, да и нас двојица одемо онамо на ужину. Има пона добра шиљерца па . . . Као да ми је погодио мисли. Мене је нешто. вукло онамо. Било је три сахата носле по дие, кад се кренусмо. Леп јесењи дан. Сунце сија као у пролеће. Јоца пуши цигарету за цигаретом и говори како ћемо бити лепо дочекани. Прича ми, како се он код попадије ирви пут упознао са Јулком, те да има иопадији захвалити, што му је Јулка данас жена. Са врло мало пажње слушао сам његов разговор, јер су ми мисли биле код Марије. Ево нас у селу, па и пред иопином кућом! Две три госпође, попадије из околних села, којих мужеви дођоше на свечаре домаћину, шећу нред попином кућом. Једна од њих викну у кућу да иду нови гости. На то истрчи пред нас Марија. Мислио сам, да јој не ће бити мило када нас опази, али је она, на моје изненађење, била преко очекивања весела. Ухвати ме нод руку па ме, весело ћеретајући, поведе у собу, да ме прикаже стрини. На самих вратих искрсну момак, плав, развијен, и звонким гласом укори Марију, нгго је изишла из *