Stražilovo

292

игре. Марија га милим иогледом замоли, да се не љути. Прикаже ме њему као свога рођака, а за тим прикаже њега мени. Г>ио је то пристав код котарског суда у А. Он се тек као од беде рукује са мном па пружи Марији руку, да је одведе у собу. Она брзо пође за њим а но лицу јој се осу руменило. Ни налик на ону Марију код куће. Негато ме текну у срце те стадох осећати иеку тугу. Сада сам био на чисто. Моји се планови раснршташе. Уђем и сам унутра. Тражио сам одмвх погледе Маријине, али су ти погледи једнако почивали на младом приставу. Остадосмо па вечери: Морам признати, да ми пије било лако показивати се весео. Оно, до душе, Марија је и нрема мени била расположена, али сам ја из њених погледа увидео, да је у младом приставу нашла свој идејал. Када га погледа, чисто опазим, како јој неки пламен засветли у оку. Био сам разочаран, ишчезоше ми спови. Осећао сам, да се ништа не да поправити, јер сам добро познавао Марију. После вечере је настала игранка, весеље, певање. Млади пристав је дивно иевао. Марији би око заиламтело, када би он у песми дозивао своје мило и драго и на њу погледао. Свима је пало у очи да се њих двоје лепо гледају. Да бих од своје стране што допринео, да се општа пажња од њих одврати, почнем гласно забављати две попадије, које су до мепе седеле. »Видите ли, како домаћици расту крила, што јој се синовица тако лепо забавља са младим ириставом!« рече једна. »И јесте девојка!« дода друга. »Па како ли се то дотерало! Ни налик на оиу ланску! То је красна цура!« рекао ми је пристав ире по дне. »Да сам — рече — унапређен, ие бих се ни тренутка предомишљао, већ бих је одмах испросио. . .« Не би се предомишљао, испросио би је . . . те су ми речи дуго стајале у дуиш. А да ли и Марија мисли то?! Или само мисли: љубим га, љуби ме. Или није ни мислила ни на што, већ је само љубила . . . »Да, да! А шта би рекла Иванка Берањијева?« »Еаква Иванка?« запитам. »ћерка старог порезника Берањије, код ко-

јих је Милан у стану . . . Тако се бар говори, да се леио гледају, а свет их виђа, како више иута заједно шећу, и како он ретко коју другу забавља — но, али поред оне . . . обишла је та света.« »Је ли млада?« »Не знам; али кажу да није лепа.« Домаћица, госпођа ношиница, већ није знала како да угоди гостима. Мило јој, што јој се синовица тако лепо забавља, а видело се, да је сва обузета мишљу о срећи своје синовице. Више пута је позивала Јулку у другу собу, да јој пенгго каже. Кад год би се Јулка вратила, смешкала би се, иосматрајући Милана и Марију. После неколико разних игара пађох се поред Марије. Запитах је, како се забавља. »Врло добро! Замислите, казао ми је господин пристав, да је наш начеоник нешто скривио, те ће на три месеца бити суспендовап од службе и да ће он доћи овамо, да води истрагу и да га за то време замењује, јер немају другог кога да ногпљу. Казао ми је, да ће долазити до нас.« Ово је говорила тражећи га очима. Ја сам се некако био умирио. Почео сам братски осећати према њој, јер њен осећај према Милану изгледаше ми као светиња, и као нешто, што не могу ни чим отклонити. Чудио сам се сам тој иромени. Кад смо се вратили кући, одем сутра дап до Марије Нашао сам је доста расиоложену, али ирилично замишљену. Много је повученија била у говору него иначе. Но чим је почела гато о јучерашњој забави, одмах се већма одушевила. Говор се највише врзао око Милана, јер сам га ја тако заподевао. Она га је онда стала хвалити, како је велик Србин и како је нлеменит ирема сељацима. Он јој је, међу осталим, рекао и то, да је његов отац сиромах ратар па да он бага и не мари забављати госпођице из богатих породица. Па онда хтеде још нешто да рекне, што јој је он казао, но на једаред престане и порумени . . . »Шта вам је још казао?« заиитам ја. »То вам не ћу рећи.« »За што не мени? Та ми смо рођаци!« »Па . . . да му се допадам.« На то се насмеја од срца. »То му верујем. Да ко ће се допасти, ако се ви не ћете донасти!«