Stražilovo

391

не тишини

ПРИПОВИЈЕТКА С II 1' И М О Р Ј А (ПГИЈАТЕЉУ П. БУЋИЋУ) (Иаставак) ми оно раје у кући не скапа од глади. Што

сјећам се добро које је године било; гек свакако прве зиме за оном, кад нас црногорски владика Свети Петар —- да му је хвала и слава! — по поруци рускога цара предаде бечкоме ћесару, који од тада Боком завлада. Те је године Бока грдно страдала од неродице, а врху свијех јада људи стогодњици не бијаху још удесније године запамтили, што се рибл>ег лова тиче. Баш као да нас с одласком старца владике бијаше свака срећа оставила . . . Не смијте се, господо, ово вам је ка' из јеванђеља. Додија уз то народу крута студен и помама ружиијех времена, каквијем се већ давно траг изгубио. Те је године многоме Бокељу мајка закукала, а и нашу кућу големи јад задеси, јер ми се те године на Веригама утопи покојни отац . . . честит Србин, да га Бог опрости! Отишавши Богу на истину, мени, најстаријем сину свом, остави у нашљеђе јато нејаке браће и сестара, све једно другом до ува. Што се матере тиче — сирота жена! она бијагпе кутњијем послом тако оптерећена, да пи помислити не могаше на какво зарађивање. Срећом божјом, ја се бијах већ добром снагом опасао, те сам упирао из петнијех жила и као мрав радио, да опо невине пилежи хљебом нахраним. То је била моја дужност, а у неку руку и моја радост; јер вам треба знати, е сам ону старицу и оно браће волио ка' очи у глави. Није моје да се хвалим, ама вјере ми, назио сам их, н е као син и брат, но као по сто пута отац. Али која фајда? У амбару ни зрна жита, а пусто море кан'да и не бјеше осољено . . . А и да је било лова, шта би ми хаснило, кад немам лађе. Јер сам ви заборавио споменути, како нам за очине ногибије бијаше с њим заједно нропала и једна овећа гаета, дивота од лађе. Еле, друго ми не остаде, пего да учипим ка' и остала наша момчад: да иселим трбухом за крухом. Јест, али ја далеко не смијем, да

ћу и како ћу? Наумим да се најмим за мрнара на једној домаћој шкуни, која чињаше вијађе од Леванта; не иђасмо даље од Александрије, те сам тако сваке шесте иеђеље дома бивао и својима главом зараду доносио. Ама то бјеше, код онолико раднијех уста, камена зарада! Рвао сам се тако читаву годину дана; ал' ми тај иасји живот најзад додија, те ћу се једном приликом у велике изјадати оцу Саватији, нашем сеоском попи. — Не остаје ми, рекох, друго, но да се и ја дам на контробанат, као многи други што раде. Треба знати, да је у то доба царинарска служба била посве траљаво уређепа, те се свуда контробанат, особито са трговином из Леванта, у велике проводио. Мени бјеху позната главна кријумчарска пристаништа дуж морске обале и многа њихова скровиигга у планини; знађах на длаку ђе се састају и ко им кумује, али сам се увијек од њих клонио, знајући добро е су ти људи — ма да је међу њима било и честитих момака, који се послом бављаху једино из мржње прама жбирима опет већином скотови и ниједне вјере. Па не могах од образа да се с њима барабарим! Сјем тога, право да кажем, није ми се никад милило потмуло шуровати, но све јавно и отворено радити. Ни мало се дакле пе зачудих, кад ми старина попо одврати: — Прођи се тога, Аћиме, није за тебе та работа. — Али нас уби сиротиња! — поврнух ја — Залуд, сипко, закон ваља штовати. — Закои су л,уди скројили, оче иопо . . . . а Бог није пикоме рекао да се жив сарани! — Вараш се, Аћиме; Бог је рекао: »треба дати цару царево, а Богу божје.« Сад, знаш и сам да је цар једно исто што и држава, а држава једно исто што и ђумрук, дација, царина . . . — Простите, оче попо, нијесам знао. Кад хтједох да му приђем руци, старац се