Stražilovo

392

маши џепа, извади по' млетачког дуката, па ми га тури у шаку. — Нођи с Богом, рече, и да си се мануо ћорава посла! Ја се вратих на брод и за неко вријеме наставих мирно свој сгари и часни посао. Али се тешко с невољом борити, надасве кад је чоеку на врату онолика породида, а у џепу нема ни газете принципове, да на њој пољуби светога Марка. . . ГЈа је онда и друго негато по сриј''ди било, што ми не даваше мировати Главном постајом царинарске сграже на Мељинама (а то се мјесто, тако рећи, са Зелеииком сучељава) управљаше један капо, што га зваху Јејина. Тај ме Јејина бијаше страшно замрзио с тога, шго се једном приликом бијах подухватио, да му рачуне покварим, помогавши некијем нашинцима да му се из шака ишчупају; од тога часа као да је смишљено радио, да ме на зли пут наведе. Просто то — али тај злуради Јејина имађаше са собом и једну сетричну. Авај, браћо, чудна ђетета! Не да вам се хвалим, ама такове цуре не бијаше у цијелој крајини. Танка у пасу, живолазна као тиче, увијек чиста и присебна, као да је тога часа из кутије испала. Одјећа је на н>ој чисто пјевала! Бјеше тек навршила шеснаесту годину, а на лицу јој се бајно огледаше њежно и отворено срце. Њене крупне модре очи више су се смијале него ли уста њена, дивно прорезана и ситна као у ђетета. Име јој бјеше Нина, али је у околици сви зовијаху ђулићем; и, Бог и душа, кад се чељаде у њу загледа, чини му се као да око ње све саме руже цвјетају. Тако те њепо лице на њих подсјећа! Да прекратим: — та ме цура бијаше у живо срце жигнула. Љубио сам је јога из малена, пошто бијасмо узрасли, тако рећи, једио 1уз друго. Ка' оно ти из истог комшилука ђеца, играсмо се увијек заједно по ливадама, нокрај мора. у шиирагу, свуда... Кад се из ђулића поче развијати бујна ђевојка, наше пријатељство, у мјесто да омлитави, а оно се још боље притврди. Кретајући се први пут на море, бијах се с њом састао на само, па је упитао: »ђулићу, да л' ћеш ме ти заборавити, пиле моје?« А она мени: »Пођи збогом, Аћиме; рекла сам ти већ: твоја ил' ничија.« Ми смо дакле били међу собом потајпо вјеру ухватили.

Те исте вечери уставим вођа Јејину, који бјеше таман изишао да разгледа своје људе по обали. Ступивши преда њ, рекох му са свим отворено : — Шјор-Мартине (било му име Мартин), могу ли се срећи надати, да ме својим нећаком назовете ? Ама он не шће за то ни да чује; немам, вели, о чем ни сам да живим, а камо ли још да се женим; он је, иначе, наумио ђулићу све своје оставити, па је не може дати за гола сирака. Но се ја с тога ипак не обезнадих, Пред полазак рекох ђулићу: — Ако немам богаства, оно имам снаге и здравља, иа ћу својски прионути уз посао... д' ако и нама Бог поможе! И она бјеше мога мишљења, те ме љупко испрати до на брод, понављајући непрестано: — Не очајавај, Аћиме, Бог ће нам бити у помоћи. Али се наше наде показаше скоро варљиве. Узалуд сам се ја трудио и по морској пучини ломио: у кући нас бејаше деветеро, иа никако да се крај с крајем састави. Могаше ли у тој муци бити говора о женидби? Сасвим тијем, ђулић ме мој сокољаше. Кад бих се гођ кући враћао, она би ме увијек својим умиљатим гласом тјешила. — Нека, ја . . . нека . . . још смо млади ... није нам преша . . . д' ако Бог и нас ногледа! Једне вечери спопадне ме ипак такова туга, такова мука у срцу, е хоћах лијепо од јада свиснути... Учини ми се, као да ће све између нас свршити, ако се скоро на какав одлучан, пријеки корак не одлучим. И бисте ли вјеровали, господо ? Имадох срце да још једном страшнога вођа ословим. У зао час по ме, на сама три дана прије тога, бијах се у његовијем очима опет огријешио .... прећераним милосрђем прама једном кријумчару. — Вуци ми се с очију, кријумчарски јатаче! Нијесам то још био, госиодо, очињега ми вида; те ме та његова ријеч немило косну. С тог у први мах не могох да се савладам и премда се Јејина према мени сав усплахирен кокотио у својој сурој кабаници, отресох се боме и ја на њега како боље умедох, па му окретох леђа. Он ми се љуто освети, наредивши ђулићу, да се на ме ниношто више не обзире па јој