Stražilovo

527

Окрвављена лица са расцопаним јабучицама нарочито изгледају грозно. Код оних, који још нису били завезани, видела се читава маса крпа, која је била обвијена око главе, обично кроз и кроз натопљеиа усиреном или свежом крвљу. Кад је такав човек хтео што да каже, само је некако монотоно умео да шапне а с њега је сиктала крв на све стране, нарочито пак у лице оном, ком је хтео нешто да каже. ... „Но, како ти је данас?" иита лечник здепаста неког пешака, који се сав зајаприо од тешке ватре. — „Воље, господине, много боље. Ако Бог да, оздравићу ја!" вели војник а пун наде гледа у лечника. — „Тај не ће преживети ову ноћ !" вели лекар француски свом пратиоцу. — „А ти, како је теби?" — „Мени је много боље, господине. Само овде горе осећам тако нешто. Но, ако Вог да, проћи ће и то. Хвала Вам лепо, господине!" — „Код овога се развија упала. За неколико сахата не ће га више бити". — Милосрдне сестре лебде туда као сенке .. . Волођа, који још никад није видео толико рањеника, признаје, да је он то себи са свим друкчије замишљао. Људи се ти понашали и умирали мн >го једноставније, но што је он то мислио. Он је свагда мислио, да рањеници онде, где их нађу, мора да леже у мање или више живописним или бар интересантним позама. А овде... Кад је излазио из чадора, запео је за унесену носиљку, коју су носачи баш мало час спустили били на земљу. Лечник се нагнуо за неким предметом, који је приказивао још жив људски створ. На прљавом, крвљу натопљеном платну носиљке лежао је стињен лик, или још боље гомила бледа, зеленкаста људског меса, које је било покривено старим, подераним и онаљеним војничким огртачем. Трепавице су биле мало отворене а запаљено једно око пратило је лечникове покрете. Лечник је мало дигнуо огртач, скинуо кошуљу с груди, где се видело неколико капи крви, па је онда брзо опет покрио све, као што је било донде. „1Јо свој прилици није опасно !" помислио је рањеник, који је у лечника гледао већ веселије. ЈГечник обрисао руку о крај огртача па равнодушним гласом рекао Волођи, да није вајде, јер ће болесник издахнути за који час. Владимиру наишле сузе на очи. Мораде на поље. Уз пут је чуо још неодређено стењање и кукњаву. „Боже, само да ми је парченце хлеба! Већ од два дана амо нисам окусио ни залогаја!" Волођч се сетио, да је понео лепчић. Извади га из џепа а за тињи час се двадесет руку пружише према њему. Он стане делити хлеб лево и десно у микроскопским порцијама, које су кукавци онога часа грозничаво сажватали.

„Господине! Господине!" чуло се са свију страна. Али он није имао шта више да дели. „Шта да радимо? То није довољно. Та ови нису ни јуче ни данас окусили што По свој прилици још ни сутра не ће ништа добити!" рече лечник. „Та нас и не пигају !" . . . Веома су занимљиве и уплетене опаске о генералима Скобељеву и Гурку. Тако је Верешчагин описао Скобељева у очи битке код Шејнова и на дан саме битке. У очи битке је генерал био врло узбуђен, но о дану саме битке био је мирнији. „Дошло је било јутро. Био је магловит дан. Ватре по логору, што су синоћ биле запаљене, да прикрију ноћна кретања војске, биле су изгореле. Овде се онде у долини чуо по који пуцањ, Балкан је до половине био увијен у облаке а пуцање је онде чинило неки оригиналан, театралан утисак. Славна „долина ружа" сва је била прекривена снегом. Снега је било по дрвећу, по брдима. Осећао се снег и у зраку ... Чете стадоше наступати. Дође Скобељев, сиђе с коња па дурбином стане посматрати утврђивање Шејнова. Чете су наступиле са свирком и заставама по реду. Опште расположење у војника и официра изгледало је весело и свечано. Сергеј, који је више тта одјахао с генераловим налозима, уживао је кадгод је погледао на бојиште. Тако уређена кретања у војске, која иде у сукоб непријатељу, као у шетњу или на част, није он чак ни код Скобељева никад видео. Наше лево крило, на којем су били стрељци и бугарска војска, прешло је да јуриша на непријатељево десно крило. Скобељев је дурбином иажљиво пратио нападај. Ноге је био раширио а корице од сабље гурнуо је био натраг. Тако је стојао и нетренимице гледао онамо, где се наиадало. Војници су смело продирали и с почетка су Турке сузбијали. Но непријатеља је било врло много а доиуна из окола, који је био ту близу, врло је брзо нрискакала .... Већ су нашп почели узмицати, ма да су још једнако пуцали и клицали „Ура!" Неколико се рањеника вратило. С иочетка су долазили све један по један, после у читавим гомилама. Сад је изгледало, као да је узмакла цела линија. „Ексцеленцијо — рече Сергеј — та наши су сузбијени!" — „Дешава се и то!" одговори Скобељев мирно а не скиде дурбина с очију. „Зовите Пашутина амо с региментом! Па онда одјашите до левога крила. Гледајте да дозпате, шта се онде десило". Кад је дошла регимента Ушћаханаца, рече генерал команданту те регименте: „У име божје!" Обрштар скине каиу па се прекрсти. 'Го исто уради цела регимента па пође даље. „Кад се Пашутин