Stražilovo

540

Мпртину Хавелу, чија је прва књига „И:з мемоара 81;и(1. рћП. Филипа Коржинека" начинила сензацију. То су три приповетке, које нам пред очи износе „угодности" сиромашна ђака, који се тавори као домаћи учитељ: У књизи је тој красно описано све понижење и презрење, које такав кукавац мора да трпи, јер му дају да осети, да му се чини „доброчинство". Тај кукавни филозоф Коржинек јесте тип. У њему се родио осветилац многобројним сапатпицима његовим. Његови су „Мемоари" ћушка у лице чешкој „гоја.зној буржоазији". Веома је карактеристичпо за чешке прилике, да се писац, који прича што је сам доживео, мора крити под псевдоним, да не би изгледао — незахвалан ! Вешт је приповедач и Вохдпн Камински , који је као појета мање срећан. Његова недавно изашла приповетка „Меценат" јесте гриска сатира на многог и многог чешког „пријатеља уметности". К. М. Кпиека нова новела „Најзападнији Словенин" мало је у лаж утерала наде, које је човек стављао у њега на основу прве његове књиге. Нејасна, збркана радња, смеса халуцинације и истине прилично је на дугачко и на широко овде исприповедана. Носле дуга времена изашла је опет нова књига од Кв Ф. Ренатуса. За његове се „Пролетње буре" у главном може рећи да су лепо дело, нарочито с тога, тпто сачињавају драгоцен песнички прилог историји чешког нацијонално-политичкога васкрса. Скроз и скроз оригиналан је Виљем Мрстик, уз Г. Јароса и Ј. К. Слејхара, од којих године 1893 није изашла ни једна књига, најзнаменитији таленат међу млађима. Мрстик је зрео, веома даровит уметник и изврстан стилиста. Образовао се делима Емила Золе, Достојевског и Лава Толстоја, ко.је је од чести сам преводио, много је читао, много размишљао и тек се по темељној студији дао на посао. Он је индивидуалан, као ни један други у Чеха, фин посматрач, који види и оно, што би се другом "измакло, и изврстан психолог. Његова књига „Сенка" садржи диван, из живота узет ииз скица, роман му „8ап1а 1д1С1а". ма да у главном није пошао за руком, ипак има красних појединости и свакако је веома занимљив. То је историја сиромагана ђака, који идејал старога Прага са сто торњева исто тако носи у срцу, као Талијанац идејал Санте Лучије. ђакела долази у ТТраг, да се ту промучи и најзад да умре од глади. Ењига је пуна инвективЗ, на ТТраг, у којем писац види само велику баруштину, из које се шире отровне мијазме. ТТа ипак се види, како страсно љуби исти тај Праг и како га у исти мах, кад га проклиње, уједно и благосиља. Описи у тој књизи су јединсгвени Ваз МадагГп /пг ЂШега1иг.

у својој врсти у чешкој књижевносги, то су праве слике речима. Мрстик осуђује садашњи систем учења исто онако одлучно као Киланд и полемизује са самим Толстојем. Одлучно нема право, што тако напада не чешку метрополу, али је свагда оригиналан и занимљив. Једномречи: дивна књига, ма да је красна приповетка истога писца „Бајка у мају" много лепша. „8ап1 ;а Тисха" је готово непреводива, тако је стил особен, тако сензитиван у своим импресијонистичким пасажама. Уметник, који озбиљно узима своје задатке јесте и Јос. Мерхаут, чији роман „Змија" даје разлога лепим надама. Лепих су ствари иначе писали још: даровита госпођа Габријела Прејсора, Ед. Јелинек. 3. Винтер, Иг. Хорнца, Алојз Мрстик и други. Од најомиљенијих чегаких приповедача Алојза Јираска, Ф. Херитеса, М. Т. Симачка и В. Космака нису године 1893 изатпле никакве скмосталне књиге. Чешка драма није године 1893 имала баш особито срећну годину. Двојицу од њених најбољих заступника Ф. В. Јержабека и Л. Струиежницког отргла је смрт. Из оставине Струпежницкога приказана је с великим успехом драма „На валдштајнском мајдану" То је уникум у чешкој књижевности, драма без љубави, а одаје, да је постала услед студије Ибзенових драма. Од даровитога Ф. Кс. Свободе, чија је глума „Правац у животу" године 1892 увенчана била наградом, приказане су године 1893 две нове драме. Комедија у пет чинова с натписом „Распадај" говори веома вешто о узроцима пропадању сељаштва и имала је управо буран успех; но његова глума „Под игом лакомства" са свим је промашена. Свобода суверено презире и најпростија правила драмског назиђаја; то је модерно, али опасно. Од Карела Легера, који је и као епичар врло омиљен, давана је страшна натуралистичка драма, „Слепац", која се расплини у чудновату песничку апотеозу.. Кс. Меухард написао је фино замишљену шаљиву игру „У сенци гилотине". Нова драма од честитога романсјера М. А. Симачка „Други зрак" добила је године 1893 награду но јога није била приказана. После прве Симачкове драме „Свет малих људи" може човек с интересовањем очекивати приказ „Другога зрака". На крају ваља јога споменути, да су Чеси једва једаред добили прву модерну историју своје књижевности, која је изашла из опробанога пера Јарослава Влчека. Коларов јубилеј, који је слављен год. 1893, изазвао је силне књижевне есеје. Од ових ваља нарочито споменути радове дра Јос. Јакуаца. ■ С пемачког