Stražilovo

630

VIII

Зао глас сто грла има. Пукао гром из ведра неба и удрио у само срце Нике Поповића. Момак чуо, па од јада да памет изгуби. Види како га свако гледа као испод обрве. Жале га . . . Чују да је волио Сајку ... да је умирао за Сајком. Пјевају момци: Бисер еије Живковића Сајка, Бисер сије па бисеру збори: „Мој бисере, мој с мора дилбере! Нижи ми се у дуге ђердане, Да пребројим све зрно по зрно: Колико је бисерових зрна, Толико ми суза у очима; А колико дугачких ђердана, Толико ми на срдашцу рапа." Па тек: Дноје драго напоредо расло, Бор високи и танана јела, У љубави милост проводили . . . И ту припијевали Нику . . . припијевали младожењу. Чује и Сајка . . . а сузе никад стати. Од оног дана, како јој рекао отац, нема часа да не заплаче. Кад у вече легне у бијеле душеке, поткраде се па под јорганом да се зацене од плача. Тјеши отац, тјеши мајка — сведно. Е жао и газда-Пери . . . али не знађаше шта жали Сајка. Говорио би жени: — Жао јој нас, њезине куће . . . њезиних родигеља. Ама, жено, валај и ја стар на баш не знам како ћу је прегорети. Тако они. А Нико? Их, остави, брате! . . . Неко вели: и пропио се од дерта! Јаду нема краја, а и он промијеиио се младић, па као сав нозеленио. IX Мјесечина као дан ... Прољеће већ па ваздух пун мириса. Мири цвијеће, мири бујна трава, па ти се чисто груди надимљу од неког миља. Сутра је ђурђев дан. Цијелу вече ориле се пјесме по Бијељини, јер нема ти веселијег дана од ђурђев-дана... Тек у неко доба умукло све. Мјесечина се разлила баш као сребро по мирним крововима, а чујеш у башчи гдје зрикавац цврчи.

У очи ђурђев-дапа иду наши момци ио ђевојачким башчама и сијеку милодув. Таки хадет! Они подсијеку милодув иа се пошље као истражује: ко је подсијекао . . . кад је иодсијекао . . . како смије подсијећи . . . Као младост! Дубоко доба ноћи бјеше, кад Сајка сјеђаше иоред пенцере. Мисли јој се разишле по мјесечини, а туга стисла јој срце, па да је прекине. Сузе су иадале из очију. — А ко ће у мојој башчи да подсијече милодув, јаој, мајко моја тужна! . . . шаптала је она Сјећала се како јој лани подсијекао Нико, иа како јој метнуо бјеше на пенџер, па како јој говорио . . . Сјећала се, а јецала је од туге као и увијек кад се сјети Нике. — Сад ни да чује за ме, као баш к'о да ме ни живе није, јадна мајко моја . . . плакаше Сајка, а срце да пукне од неке жалости. »Испрошена и прстеновапа . . .« паде јој на ум опа пјесма. Истом нешто шушну — и Сајка лијепо спрам мјесечине виђе ђе се отворише башченска врата. Тихо, нечујно уђе у авлију Нико. Код ограде бијаше цвијеће. Милодув се разгранао уз ограду и она виђе како приђе Нико и зареза ножем. Узе једну грану и пође преко авлије. Сајки закуца срце силно, страховито, као никад прије. Нико приђе ирозору и устукпу. Виђе њу. — Сајка ! — учини, па стаде као укопан. — Добро вече, Сајка! — настави тихо и приђе пенџеру. Сајка не може одазвати. Она бризну у плач. — Зар ти опет. . . Нико? — хтједе да занита. — Шта, Сајка? . . . Може бити теби и није мило ... а ја као велим — још ово једно вече . . . Па већ — и Бог зна! . . . И стиште руком за лијеву страну. И једно и друго умукоше. У другој соби чуло се како спавају њеп отац и мати. — Нико ... ја не знам . . . али ја живит' не могу .... Богу вјеруј . . . Није ми дуг живот. Од како ми отац рече ... ја болујем. Нико ћуташе и гледаше преда се. Момку памет да се преврпе од јада. — Ох, Сајка, не говори . . . јер ћу свиснути . . . Та ти ћеш бити срећна. Отићи ћеш