Stražilovo

631

далеко . . . бићеш богата . . . А Стево Вилај ... ах, Стево је добар ... да бољи не може бити!.. Бићеш сретна ... а ја већ . . . Сајка убрза јецање. Обоје заћуташе. Канда је и он нлакао . . . Стучак милодува окреташе се у његовој руци. Жалоспи његов мирис дизао се око његове главе. — Не рекох ти никад, Сајка, колико те волим . , . али ти си знала, као и ја што сам знао . . . Ама шта ћу . . . шта могу!... Сад је све касно!. . . — Касно? — учини Сајка. — Касно! — нонови Нико. — Није, Нико. . . није ми отето да те волим . . . волићу те, умираћу ... и кад очи стиснем, мислићу о теби, па опет И све тако, и све тако. Истом у пеко доба поче Нико. — Сајка — вели —• хајде са мном ! . . . Ако зпаш шта је јад .... хајде са мном, јер ,ја и онако живу те не ћу пустити за њ. Ако знаш шта је јад . . . ако хајеш за ме!... Сајка престаде јецати. Осјети како се поче под њом да измиче земља и све пође око ње. Она се тврдо придржа за пенџер. Лице јој на једном супу. — Ах, вараш, Нико . . . шалиш се . . . . није озбиље!.... — Хајде Сајка . . . па буди моја . . . ја ћу те бранити .... љубићу те. . . Сајка је дуго нлакала, нешто од радости, а нешто од страха. 'Го вече побјегне с Ником. X У кући Живковићевој плач, кукњава. Одмах се рашчуло, одмах се разазнало и одмах се удрило у плач. Мати Сајчина плаче, као да је Сајку мртву пружила, а газда-Пери тежи дан није дошао. — Зар она тако? . . . Зар моја Сајка? . . . Зар моје дијете?... Па онај Нико?... Ах!... Тешко му а све косу чупа . Срамота, брате, срамота побјећи иснод прстена, а до који дан сватови. — Та не ће, валај, док је моје главе рече човјек и скиде пушку с клина. — Мој је образ био увијек свијетао, а сад баш . . . и скочи да ће на врата. Окупио се у авлији сав комшилук... и

много пријатеља газда-Периних, иа се снебивају. Жао им, баш да рекнеш сви жалостивни. Задржаше газда-Перу . . . задржаше га да зло не почини, а заиста би га учинио. — Мучно је уцвијељено срце родитељско! . . . — Знаш ли шта је, брате Перо — рећи ће господин прото — Немој тако! Отићи ћемо ја и ти ево и Ристо и Тоша и Станко у Нике, па ћемо цуру вратити... А шта ту набрајати! Вратити цуру, иа има ли шта више! . . . . — Е није тако, оче прото! . . . А срамота . . . а образ, оче протој?! . . . Ко ће данас на бијели дан ? . . . Зар прстом да упиру, кад сјутра пођем и кроз Бијељину и кроз Тузлу?!... Нх, оче нрото! . . . вели газда Перо а од јада и љутње све му сузе иду. Салете га, облете га, те он, господин прото, Ристо Јеврић, Тоша Тошић, Станко Ристић пођу да врате цуру. XI Нико Поповић стоји с кућом чак на пашиним башчама. Чим они близу куће а онамо чује се пјесма, свирка, коло — све бруји. Ту ти одмах зар и свирачи и пјеванија и све. Пред капијом сила свјетине а авлија пуна. Истом уђоше људи — свијет се размаче. Уђоше у собу и рекоше Ники Поповићу, да су Живковићеви дошли. Преблијеђе момак а срце му поче баш озбиља да застајкује. Скочи да ће на авлију, а они на собња врата. — Добројтро! — вели прото. — Нико, ајдемо мало у собу! Истом газда Перо отпоче грдити . . . те ово, те оно ... и иоче Нику називати — ниједном вјером . . . Прото ућуткује — сведно ! — Збори и чини што ти год воља, газдаИеро — вели Нико. — Ама ,ја сам је волио изнад свега . . . волим је, иа ето, ако ћеш, узми ми живот . . . алал ти био! — вели Нико а момка посуо хладан зној. — А мој образ . . . шта ти мислиш . . . мој образ !? . . . Зар сјутра да пљују на ме . . . да ноказују за мном ... је ли, ниједна вјеро?!... виче газда Перо а све би да скочи на Нику. — Живио сам недесет година својијех, па сам био чо'јек . . . а сад ти зар да се блатом бацаш на мој образ . . . .јазук ти било! . . . ђе је Сајка ? -— вели, па ће на врата.