Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

150 ЈОВ: М. ЈОВАНОВИЋ

Г. Пашићем. Уосталом, то је ваша унутрашња ствар, о којој се ја немам шта бринути. |

Барон Гизл је ову ноту називао непрестано у својој кореспонденцији с Бечом улшиматумом, али је из Беча добио налог да је зове „корак с ограниченим роком,“ под којим су је именом већ и Бечлије по улицама и кафанама нестрпљиво помињали. Текст ноте је био на францускоме језику и требао је бити пропраћен кратким писмом; „Имам част предати ову ноту моје владе упућену српској влади.“ Али, барон Гизл је усмено то казао при предаји.

Сама нота је гласила овако:

„31. марта 1909., посланик Србије у Бечу учинио је, по наредби своје владе, ову изјаву:

„Србија признаје да није погођена у својим правима чином извршеним у Босни и Херцеговини, и, према томе, повиноваће се одлукама које Силе донесу у погледу чл. 25. Берлинскога Уговора. Примајући савете Великих Сила, Србија се још сада обвезује да напусти став протеста и опозиције који је узела од прошле јесени према анексији, а, поред. тога, обвезује се да измени досадашњи ток своје политике према Аустро-Угарској, и да у будуће живи: са њом на нози доброга суседства.“

„Међутим, историја последњих година, а нарочито мучни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји превратнички покрет са задатком. да од Аустро-Угарске одвоји извесне делове њене територије. Тај покрет, који се јавио пред очима српске владе, показао се и ван граница Краљевине у облику терористичких радњи, у серији атентата и убистава.

„Српска краљевска влада не само да није испунила своје изречне обвезе које је дала у изјави од 31. марта 1909. и угушила тај покрет, него је трпела: кривичну активност разних друштава и подружина противу Монархије, најоштрије нападе у штампи, слављење атентатора, учешће официра и