Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

194 ЈОВ. М, ЈОВАНОВИЋ

одмах отелеграфисала текст објаве рата Србији, показали су да је то права збиља.

Истога дана је цар потписао проглас на „своје народе.“ У њему цар, парафразирајући аустро-угарску ноту, упућену као објашњење за ултиматум Србији амбасадорима у Паризу, Лондону, Риму, Петрограду, завршава овако: „..Нада да ће Србија умети ценити великодушност и мирољубивост моје владе и одржати своја обећања, издале су. Мржња противу мене и мојега Дома постајала је све силнија и јача. Тежња Србије да отцепи насилно територије које се не могу одвојити од Аустро-Угарске све је већа. Моја влада је учинила и последњи покушај да мирним средствима приволи Србију да мења своју политику; али она је одбила умерене захтеве моје владе и одбила да врши своју дужност. Зато сам принуђен да силом оружја прибавим неопходна јемства која треба да обезбеде мир мојој земљи унутра и стални мир споља. Ја примам у овом озбиљном часу сву тежину моје одлуке и одговорности пред Свемогућим. Ја сам све испитао и проучио, и свесно полазим путем који показује дужност.“

Ова историја не би била потпуна кад не би било поменуто из мемоара витеза Билинскога о овом прогласу и ово:

Пре него што је ушао код цара, гроф БерхТолд се маши руком за своју торбу: у њој није било прогласа рата. Једва су га нашли у хотелу где је био одсео у Ишлу. — Такав је био гроф Берхтолд.

„Цар је потписао проглас, пише Билински, знајући шта ради. Али, сутра-дан је мени казао: Мислите ли ви да ће Русија трпети наш рат са Србијомг То је немогућно.“

После објаве рата Србији и прогласа народима у Монархији, цар је био као убијен.

„Он је једва могао проговорити неку реч, кад је издавао наредбе за повратак у шенбрунски дво-