Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

44 = ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

„Ја сам уверен, говорио је одавно ернхерцог, да се претерано развијање једнога дела у саставу „државнога склопа, овакав какав је данас, може вршити само на рачун других делова. МИ онда ће-бити оно исто што бива у човечјем организму: ако се на време не предузме радикално лечење, можда. и каква операција, онда ће настати парализа или смрт. Тако ће бити и са хапсбуршком монархијом, ако се продужи овако да се само Угарска развија; то је апсолутно несумњиво...“ По мишљењу његову, и хипертрофија Пруске може довести једнога дана целу Немачку до страшне катастрофе; њено претерано појачавање биће права несрећа за целину; она цео немачки организам само ослабљава.

Исто тако, он је мислио у то доба, да би претерано јака Пруска била опасност не само за Немачку него и за будућност Аустро-Угарске. Докле је Аустрија водила Немце и Немачку, ствари су. ишле боље. Он је сматрао за највећу погрешку аустриских политичара онога доба што су допустили да Аустријанце избаце из Немачког Савеза; то је била права несрећа за обе земље. За све ово чинио је одговорним аустрискога канцелара кнеза Клемана Метерниха, који је 1815. био господар положаја у Европи.

„Кнез Метерних је Аустрију и Немачку принео на жртву кад је у августу 1813. огласио Наполеону рат, онда кад је Аустрија држала у рукама судбину Европе. Аустрија је: тада извлачила кестење из ватре за Пруску и себи је сама метнула замку око врата. Да се Аустрија придружила Француској, Хапсбурзи би увек остали где су били...“ Тако је говорио Фрања Фердинанд далеко пре него што је са немачким царем ступио у везе пријатељства.

Из тога доба су и његови погледи на Наполеона и његово доба. И он, као и све милитаристе, стављао је Наполеона у војнике над војницима. Мало је било наследника престола у Европи који нису у својим библиотекама имали кип Наполеонов и најбоља дела о Наполеоновим биткама, а неће