Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

46 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

прва међу првима; Пруска хоће да заповеда, да господари... Оружје је решило у корист њену... Федеративно начело, чији бисмо ми били носиоци у Немачкој, могло би се успешно и овамо проширити. Друкчије и није могло бити. Аустрија би на тај начин постала пуна животне снаге. Зато сам ја за једну хапсбуршку федеративну државу. Дуализам је једна бесмислица, аномалија, једно зло... По томе начелу и словенско питање би се решило само од себе. Чеси би се одвојили од Немаца у засебну област, тако исто и Хрвати, Словенци и угарски Срби. И они би сви морали, већ и по своме броју, да служе као привлачна снага за Србе у Краљевини Србији, да би ови последњи тежили да се уједине "са Југословенима из Монархије, тим пре што су наши „Југословени културно много јачи од Срба и Црногораца... Католици би у свакоме случају били у бољем положају од православних, њима би се дало првенство.

Он је тако мислио, али је у ово доба сасвим ушао у немачке воде. Аустро-Угарска се била тада већ одрекла своје самосталне политике; тада је била оруђе и средство берлинске војничке источне по„литике, и ништа више.

6. Шеф Главног Штаба.

После Фрање Фердинанда, други човек који је желео рат био је фелдмаршалајтнант барон Конрад од Хецендорфа, шеф Гл. Аустро-угарскога Генералштаба. Њега је довео ерцхерцог Фр. Фердинанд на то место, јер је веровао да ће он подићи дух војске.

Стари цар није имао вере у Конраду. „То је немиран организатор; нема праксе, то се види по свему што у руке узме; и није срећне руке“, тако се о њему изразио цар када га је на предлог Фр. "Фердинанда 1906. поставио за шефа Генералштаба. Међутим, Конрад је уживао код млађих официра поверење; свима се чинило да зна шта треба војсци,