Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

12. ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

би се рекло као да је Бечу нешто одлакнуло. Много се у последње време говорило о рату, па се Беч био забринуо — иако није запамтио никакав рат. Беч је осећао да то неће бити добра ствар променити мирни живот. Оно о чему сеу Бечу одмах товорило то је да су атентат извршили Срби. Први извештаји из Сарајева о атентату дошли су у Беч одмах иза подне. Али сви нису били једнаки. Званична телеграфска агенција давала је један, М. Бг. Ргезге други, Гле ДХеп трећи. Заједничко Министарство Финансија било је без телефонске везе; чим је чуло да га зове Српско Посланство није се одзивало никако. Већ јутрења издања бечких новина, сутра-дан по Видов-дану, почела су да тврде да су атентатори имали везе са Београдом, и пред Српским Посланством у Бечу почеле су антисрпске демонстрације. Заповести су почеле непосредно из Балплаца ићи као директива новинама и јавном мнењу; бацити одговорност одмах на Србију. Српски посланик у Бечу телеграфисао је влади у Београд, да је намера Беча створити у Европи утисак да је сарајевски атентат дело завере спремљене у Србији. „Аустро-Угарска намерава да се тиме послужи као политичким средством противу Срба“. Све новине, нарочито немачке, распрости_рале су ту вест, и створиле доиста дубок утисак у Енглеској и Француској, неповољан по Србију. Србија није могла да спречи ову оптужбу. Иако је наш посланик у Бечу дао изјаву: да влада осуђује и жали сарајевски догађај, и да је готова да учини све да се ствар расветли и са себе скине одговорност, која јој се намеће, као и да чиниоце, ако их буде било и у Србији, најстроже казни, АустроУгарска је те изјаве примила, али је продужила даље да дражи и оштри јавно мнење, и своје и европско, и да припрема доцнији „казнени поход на Србију“, који је био досада толико пута осујеЋћен. Обавештења, која је влада српска у иностранству давала, нису у први мах могла да поправе оно