Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

74 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

бележио ово: „Ко је њега овластио на тог То је врло глупо. То се њега не шине баш ништа, шо је чисто ствар Аустрије да види шта ће да ради. И ако сшвар пође рђаво рећиће се после да Немачка није хтела. Нека ми Чиршки учини задовољство да остави све ше глупости. Треба са Србијом свршити и то шлио пре.“) Треба пре свега знати што се хоће, ја сам досада чуо све нешто неодређено. Затим треба одмерити брижљиво шта би донела ова или она радња и никад не губити из вида да АустроУгарска није сама, да је њена дужност да води рачун о својим савезницима, да оцени општу европску ситуацију, а нарочито да води рачуна о држању Италије и Румуније у свима питањима која имају везе са Србијом (Код ове реченице цар је својом руком записао са стране: „То се по себи разуме. То знају и деца.“).

Истога дана барон Гризингер, немачки посланик у Београду, телеграфише у Берлин: „У Србији је свет узбуђен, јер осећа да неће бити одговорна само браћа из Босне, него целокуџно Српство. (Овде царевом руком са стране: „Наравно“). Неки кажу да су маневре аустриске биле изазивање у часу кад је успомена на смрт Бајазитову (овако у оригиналу депеше) на Косову Пољу, оживела српско родољубље. Све је то маневар да се избегне тужба против великосрпске пропаганде. Духовна одговорност Србије за атентат не може се порицати. Од тога се боји и мој руски колега (Хартвиг) који је узвикнуо кад је чуо за атентат: „Надајмо се да неће бити Србин!“ (Са стране је немачки цар ставио ову примедбу: „Он је то већ морао знати.“)“

Аустриски консули у Нишу и у Скопљу шаљу, тих истих дана, извештаје у Беч о прослави Видовдана. — као прослави ослобођења. Тако генерални консул Јехличка из Скопља тврди, да је нарочита пропаганда прављена да на Видов-дан дође што више народа из Хрватске, Далмације, Славоније и Војводине на Косово. И дошло је много народа, коме је говорено и који је говорио о „ослобођењу.