Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С. Х.С. 81

велом на лицу. Чим. њих троје клекнуше, почело је тихо опело; тишину је прекидао нешто крупнији глас онога разјаренога архиђакона и звекет кадионице. Цар је био сасвим свеж, климао је по обичају приметно својом. седом главом, а његов нови наследник Карло, симпатична. лика, изгледао је какав: је увек био, природан. Он није имао тужно лице; оно је било отворено, ведро, готово насмејано.

Опелу својих родитеља деца ерцхерцога Фрање Фердинанда, Ернст, Макс и Софија, нису могла присуствовати: и то је забрањивао дворски. церемониал. Она су могла само послати венце од цвећа у дворску капелу. Опело је било кратко; а при излазу са њега, у једном од оних мрачних и влажних ходника, на пролазу, гроф Скапинели, папски нунције, Италијан, рукова се са српским послаником брзо и тихо му каза ове двосмислене речи:

— Све ће добро бити!

Тек увече је требала кренути пратња за Артстетен на Дунаву, а не одмах после опела. Опет исти разлози као и при спроводу са станице до дворске капеле. Полиција је у исто време додавала своје разлоге. Око српскога посланства и пред њим на Видну у Бечу почеле су велике демонстрације. Распаљена гомила, не разумевајући међународне обичаје, дивљом дреком тражила је од српскога посланика да скине српску заставу, коју је посланство тога дана истакло на по копља у знак жалости, као и сва друга посланства у Бечу. Руљи је речено да је и то знак српскога изазивања, и она је, сем халакањем, почела и камењем изражавати своје негодовање. Бечка полиција се, тада први пут, показала некоректна. Она је свет уклањала, али својим држањем све је више привлачила ка посланству гомилу, коју су раздраживали разни људи, а нарочито они из Кегсћроз! -а и Пеш5сћехг УокоФа-а. Она је чак тражила, преко свога шефа, од посланства да одмах скине заставу доле, „јер иначе скида са себе одговорност за последице.“ Српска застава је остала да се вије на балкону посланства све до

ЗАЈЕДНИЧКА ДРЖАВА б