Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

18 а у новије време богато и раскошно, па сваки не може да издржи, нити његови да спреме, и боје се, да им се не замери и не подсмене; неки зато, што су остали удови, па нема ко. да им спрема. Оваква свака група стална је сваке године, не иде се из групе у групу. Домаћин бива по (од времена још утврђеном) реду, а не по избору, на име: ове године један, друге године његов први сусед, па даље по реду. Свештеник у очи Св. Саве сваком домаћину свети водицу (0 домаћим славама проноси, а сада свети, тако и претходници радили), а сутра дан домаћини доносе колаче још на јутрење, свештеник их пререже после литургије, за које га време учитељ. са децом чека пред црквом, те продуже заједнички у школу ради резања колача школског, после чега иде у друга два. села своје парохије, тј. у тамошње школе ради холача и водоосвећења. Пред ручак долазе сви из дотичне групе домаћину „с частовима“, а и домаћин је спремио ручак, као кад слави. Ручају, веселе се до мрака, играју, свирачи иду од групе до групе, вечерају, преконоћ после весеља се разилазе, неки око пола ноћи одлазе на школску славу. Сутра дан опет „с частовима“ на ручак, и после подне се разилазе уз изјављивање жеље, да се и догодине састану у животу и здрављу, а новом домаћину, да дочека да и он овако угости. Напијају обично славу и благосиљају. Упитани од свештеника, зашто овако славе, кажу, да им је тако од старине остало. Кажу да се нека група растурила за то, што се Св. Сава десио у посан дан, а домаћин, да се не би посрамио, спремио мрсан ручак, те се многи наљутили, што је прекршио пост на дан Св. Саве, и растурили заједницу.

Није могао у опште изнаћи прави повод и почетак оваквом прослављању Св. Саве, али се уверио, да је ону дубокој давној прошлости. Још једна околност то потврђује. По казивању оца Милана само о овим светосавски удруженим прослављањима праве тророге славске воштанице, а 0 школ-_ ским не. Ретко се у којој старинској кући, у којој се чува паттријархалност, очувале и о славама ове тророге воштанице.. Значи да је и она, обавезна о светосавским удруженим прославама давнашња, традиционална, а не нова.

Светислав Рачић, покојни парох метришки, казивао ми је, да и у његовој парохији у Салашу такође славе Св. Саву по групама, управо по махалама, које носе називе по чувенијим породицама у њима (Рајчевића, Удовичића, Павловића), каквих има 6. Месе колач по реду, за који свештеник не свети водицу, нити доносе колач, да га он пререже. Самитораде, веселе се, иду код домаћина сви из кућа, и мушки и женски, и стари и млади, и веселе се. Није одилазио и не зна појединости. Не верује да је ово слављење по угледу на школску славу, јер је салашка школа релативно скорашња, а ово слав-