Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

а

(Св. Богородице, коју је Св. Сава основао, и непосредни лични рад његов у Херцеговини, утврдио је тамо православље и верске обичаје Српске Цркве. За време владавине Немањиних потомака, нарочито Милутина и Душана, оно је добило права- грађанства у Дубровнику и Приморју у опште. Није онда никакво чудо, што су у току овог духовног превирања онога краја и општег кристализирања хришћанства у нашем народу у ХШ, ХМ и ХУ веку, они, који нису имали православно-хришћнанског патрона свога дома, узели св. Саву, чији су свети остатци чувани у њиховој земљи, која је тако много предања и успомена на Св. Саву очувала, и чији су се потоњи монарси владалачким мачем опасивали поред раке с моштима Св. Саве и титулирали „херцег од Св. Саве“, „херцег Св. Саве“ или „чувар гроба Св. Саве“.

Други центар у западним крајевима нашим, из кога се ширило слављење Св. Саве, то је племе Васојевића, званих још и Беранаца, по Беранима, једној од главних вароши у племену. Знало се, да, сем својих слава Св. Аранђела и Св. Александра Невског, „Срби овог племена још и Св. Саву за свог патрона држе, па и Петров дан“'), а како су они отпочели славити Св, Саву објаснио је г. Лука П. Бојовић, сада пуковник у пензији. Прастара слава свију Васојевића била је Св. Аранђео. Зато, што је све племе живело скупа, те нису могли ићи један другоме на славу, реше се, да. коцком један део задржи стару славу, а други узме Св. Саву. Бојовићима је пао у део Св. Сава. У очи једне ратне опасности, у половини ХУП века, на Усековање, 29. августа (11. септембра по новом) помоле се, да им сутрашњи светитељ, Св. Александар Невски, помогне, да победе Турке, па ће га сви славити, док им колена траје. Ударе изненада пред зору на Турке, забуне их и до ногу

потуку. Отада сви славе Св. Александра Невског, али сваки

још по једну славу, Св. Аранђела или Св. Саву). У том смислу објашњавају своју славу Св. Александра Невског и пресељеници из Васојевића у. засеоку Кајиновићима, на Великој Ливади, у Ибру, с тим, да је 300 Васојевића победило 12.000 Турака.) ;

Друго објашњење каже, да је онај део Васојевића, што је онда био под Црном Гором, стајао у непријатељству са свима суседима својим, те им нико није могао доћи на славу, (Св. Аранђела. Зато се договоре, да највеће племе њихово,

') Хаџи Серафим Ристић, архимандрит, Плач „Старе Србије, Земун 1864. г., стр. 47.

#) Караџић, лист за српски народни живот, обичаје и предање, уредн. Д-р Тихомир Р. Ђорђевић, год. 11, Алексинац 1901., стр. 113.

8) Радомир А. Илић, Ибар, 6. Е. 3., књ. М!, стр. 616.

|