Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

59

(Св. Саве као "домаћег заштитника. То су данашњи окрузи Кумановски, Врањски, јужни део Нишког и Пиротског и ју- _ гоисточни део Топличког Округа, као и околина Ћустендила. у Бугарској и даље онамо идући уз границу на север до краја главне зоне ових слављења на нашој страни. Сва ова _ територија _усејана је називима предмета, села и места, рударског порекла, као што су: многи Самокови, Рудара, село Рупље, Калиманци (од Калмана»), Рудиште, Ковачева Бара, Златокопска Река, Згурово, Саси изнад Криве Паланке, Сасани код Ћустендила и др. Ову богату рудну област експлоа- | тисали су још Римљани са централним рударским градом Пауталијом, нашим Велбуждом, потом преименованим у Костантинов град, Ћустендил. У старој нашој држави још јаче. се развило рударство и у овом крају, са центром у Коласији или Кратову, па даље на север завршно са „Заплањском рудном облашћу, која је обухватила сав онај планиски крај, који се шири између Нишаве и Биначке Мораве“.') Ти крајеви су били на засебним привилегованим рударским правима, па се ова и за турске владавине неколико векова продужавала. Сељаци, наследни рудари, били су ослобођени државних дажбина, али су били обавезни да раде на рудницима сваки по 5—20 дана годишње, према своме стању. Рудари су се делили на неко“ лико група: среброделци, који су са дубровчанима мајсторима, као учитељима и инструкторима, прерађивали метал у разне предмете и ковали новац; рупници који су радили у подземним поткопима и бунарима („цеовима“) рудничким; угљари, који су справљали угаљ; дрвари — дрва доносили; пепељари, који су доносили пепео (такво је било кратовско село Стрмош); коњари, који су преносили руду и истопљени метал: сламари, који су доносили сламу, н. пр. кумановско Старо Нагоричане; ужари, који су сукали ужад за товарне коње и друге потребе; врећари, који су израђивали вреће и покровце од кострети. Отада се и датира длакарство и ужарство, као домаћи сеоски занати ових крајева, па и угљари занатлије чак до Београда и околине његове — отуда долазе. И ћерамиџије, лончари, а нарочито зидари са Црном Травом на нашој, а Трнском околином на територији Бугарске, као главним представницима нашег до“ маћег зидарства, воде свој почетак од овог нашег старог рударства и потребне му помоћне радиности. Материјално богаство, што га је развијено рударство донело и држави и месном народу, утицало је и на културни развој, који потврбују уцелеле до нас задужбине: Старонагорички Св. Ђорђе, Лесновски манастир, Матејче, манастири Св. Прохора Пчињ-

1) В. Карић, Србија, опис земље, народа и државе, Београд 1887. г., стр. 884. >