Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

88 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

нина. Овако Цирижани су већ били узели на се да праве програме за српску социјалистичку партију; и кад сам ја био дошао имали су већ два програма и били су већ поцепани између себе, ма да се још то покривало. У осталом ја признајем једну погрешку, а то је што нисам одма одлучно устао против Бакунина, и што ту нисам казао да се не меша у српске ствари, кад у њима ништа не разуме. Ја сам мислио да са њиме сасвим о другим стварима разговарам, а не о организацији српске револуционарне партије. Тако сам и требао да му одма определим наше одношаје, и то би сигурно учинио, те неби дошли многи и многи разговори и приговори, који су само произвели раздор. А ја то нисам просто учинио снебивајући се пред ауторитетом Бакунина“.

После састанка, међу циришким Србима и у малом социјалистичком логору настао је раздор. Циришки програм, претеран и неостварљив, остао је мртво слово на хартији, а социјалистичка пропаганда у Србији и у Новом Саду водила се у оном смислу и правцу како је мислио Светозар Марковић. Са једне стране остали су непомирљиви циришки бакунисти, Таса Стојановић, Риста Данић, Ђока Мијатовић и остали. Са друге стране, Светозар Марковић, Ннкола Пашић, Пера Велимировић, Влад. ЈБотић, Срета Анђелковић, а од „Цирижана“ две сестре Нинковићеве и Пера Ђорђевић. Између два табора дошло је до оштрог сукоба. Бакунисти су, новчаним средствима Ђоке Мијатовића, још раније били набавили штампарију, и хтели да отпочну самосталан рад. Један од њих у име свију изјављивао да све оне „социјалисте полутане“ који нису „страсни револуционари“ сматра као вишу буржоазију и „природне непријатеље“. На једном од бакунистичких састанака искључен је из социјалистичке странке, која стварно није ни постојала, Светозар Марковић, који је социјалистичку заставу први понео и који је ствар социјализма једини озбиљно и истински заступао. „Цирижани“ су хтели да све послове социјалистичке пропаганде узму у своје руке, чак су са Баку-