Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

ма

90 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

свега била је материјална оскудица, повећана и тиме што је на њега пало да плаћа менице учињене ради покрића трошкова Радника. Братова дарежљивост, која је годинама трајала, имала је граница, а он није био човек који је могао живети од милостиња и позајмица. Он одбија помоћ и циришких и новосадских пријатеља, и живи у невољи, станујући са још тројицом другова у једној малој соби, 623 сигурности да ће сутра имати шта да једе. „Песто пута бивало је, прича његов биограф, да није ни леба имао са својим пријатељима“. Једном пријатељу, који се у невољи обратио на њ, одговара он 28 новембра 1872: „Вере ми, по нама јешћеш и калдрму“.

Поред тога, дошли су и напади са свих страна, и од непријатеља који га нису штедили, и од пријатеља који су га сумњичили. Циришки бакунисти ушли су у отворену побуну против његова „шефовања“, и као млаког социјалисту искључили га из странке. У Београду се на њ дигла читава хајка, поводом једнога писма које је, у лето 1872, био писао Блазнавцу. У томе писму, у намери да омогући себи повратак и рад у Србији, бранио се од оптужбе да је спремао преврат у земљи. Блазнавац је то писмо злоупотребио, и на све стране причао је како је Марковић, да би себе опрао, денунцирао све своје политичке другове, па чак и рођена брата. Либерали су ту оптужбу приватили и ширили је на све стране. Што је најгоре; и сам Јеврем Марковић је у неколико поверовао. Светозар Марковић, раздражен и у очајању, тражио је да се то писмо у целини објави, и да се цела ствар изведе на чисто. Блазнавац и противници нису то хтели учинити, и продужавали су свога противника и даље вући по блату.

Крајем 1872 код њега настаје морална криза. У Новом Саду ништа се није могло радити, оскудица му је убијала вољу и полет за рад, а у Србији противници су се користили његовим одсуством и расулом у малом соци-

1 Ослобођење, 1875, бр. 27.