Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 91

јалистичком логору, и без обзира и поштеде убијали му годинама течену моралну. репутацију. У писму сестрама Нинковићевим, 25 децембра 1872, он пише: „Ја сам, као што сто већ приметили, поодавно страшно раздражен. При мојој великој осетљивости тако је стање права болест... У овој мојој чами у Новом Саду ваше пријатељство једино ми је мило уживање, које ми је засладило многе и многе тренутке, који би ми иначе били и сувише горки“.

Почетком 1873 његово душевно стање иде на горе. Чамотиња и раздражење смењују се у његовој души; он губи вољу на рад и веру у себи, и његова писма из тога доба одају клонула човека. Он јасно види да тој душевној бољци има само један лек: рад, и то раду Србији, на тлу из кога је изникао, у земљи која га је родила. Он се најзад решава да се на срећу врати у Србију. У писму Нинковићевим од 8 јануара 1878 пише о тој својој намери: „Ја ћу највише бити затворен у Пожаревцу, где је затвор довољно сносан. Најтеже је издржати затвор код суда. Али ја ћу то учинити што је могуће краћим, јер нећу правити суду никакве сметње у обрани и иначе. Могу комотно у напред саставити пресуду, па је само изрећи. Да овде останем нема смисла. Ту није у питању мој материјални опстанак. На послетку, кад би ствар била само до тога да добијем леба, ја би могао овде наћи како занимање, на пример место суплента у гимназији или реалци, и онако се треба у оба ова завода суплента за математичне науке и цртања. Али мени није стало до тога. Мој је посао у Србији. Ја сам о томе премишљао дуго и дуго. Управо, највише о томе мислим, али немам другога пута“.

Ту одлуку не приводи одмах у дело. Да би се смирио мало, грозничаво се баца у рад, иу фебруару пише и дању и ноћу, тако да добија грчеве у прстима. Он је узнемирен, и не може да седи на једном месту. Да би се састао са београдским пријатељима силази до Земуна. „У овим мрачним приликама он је у највећем очајању