Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

92 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

лутао од Новог Сада до Карловаца и обратно“. Он се у писмима жали на „чаму и мртвило“ које га „поједе“. Њега силно раздражују заваде у кругу самих политичких пријатеља. „Најбољи је лек томе посао, пише он у једном писму из тога доба. Препирати се у соби и лицитирати радикализам на грош и два, — не вреди ни по луле дувана“. У писму Нинковићевим од 27 фебруара 1873, он казује своје душевно стање: „овај садањи рад не мили ми се ни мало. Готов сам на све друго, макар одма у чету и у шуму, али ми се пискарање и оговарање у соби попело на вр' главе. Ако потраје овако дуже, нема ништа од нас. Ми ћемо се навикнути на нерадњу, и прећи ће нам у обичај да гриземо сами себе или један другог, а све због немоћи да што озбиљно урадимо“. Крајем фебруара, он је на чисто, и има само један план: посао, и то посао у Србији.

Срећом, новосадска полиција убрзала је и остварила његову одлуку. У то доба била су велика гоњења Срба у Угарској, нарочито у Новом Саду, и мађарска влада која није имала никаквих озбира према својим поданицима, још мање их је могла имати према једном страном поданику, Србину из Србије, који је одржавао сумњиве везе са Светозаром Милетићем, участвовао у раду на ономе што се данашњим полицијским језиком у АустроУгарској зове „великосрпска пропаганда“, а поврх тога био и „комунац“. По наредби из Пеште, у марту 1878, новосадски градоначелник призове Марковића и нареди му да се у најкраћем року уклони из Новога Сада. Марковић је морао да тако учини, и пређе у Сремске Карловце. 13 априла, Светозар Милетић је у седници општинског одбора новосадског ставио питање градоначелнику зашто је протерао Марковића и по чијој наредби је то учинио. Градоначелник није хтео дати одговор, али општински одбор одлучи да се поводом тога пошље молба

1 Рад, 1875, стр. 188. Некролог.