Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

104 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јатељима, саветује му да напусти сваки рад, јер му живот долази у питање. Од августа њему је све горе и горе, и када су Нинковићеве у септембру дошле да га обиђу виделе су човека чији су дани избројани. Од јесени болест се погоршала, и он је једва сачекао 16 новембар, да, сатрвен, тешко болестан, изиђе из пожаревачког „мртвога дома“.

Још у затвору он одржава сталне везе са својим политичким пријатељима, даје им савете и упуства. У једном писму пише он Пери Тодоровићу да треба све чинити да се „посао не угуши у самом почетку, нарочито сада кад смо тако ограничили наша начела, да већ осећамо терет од таквог ограничења, само да добијемо комад тврде земље за даљи рад...“ Не водећи ни мало рачуна 0 своме здрављу, прешавши преко свију лекарских саВета и пријатељских опомена, он је, чим је изишао из Пожаревца, задржавши се само један дан у Београду, одјурио у Крагујевац, на посао и у борбу.

За време његова тамновања у Пожаревцу, покрет се све више ширио и добијао вид једне странке. У школама се осећало кретање. У пролеће 1874 биле су ђачке буне у Учитељској Школи у Крагујевцу, у ЗемљоделскоШумарској Школи у Пожаревцу и у Богословији у Београду. Побратимсво на Великој Школи било је обновљено, и велика већина великошколаца била је ушла у нове идеје. У скупштини известан број посланика из народа, са Адамом Богосављевићем на челу, прихвата идеје Јавности, и тражи „уништење бирократског система“ и демократизацију Србије.

Влада је покушавала да заустави тај општи покрет духова. После неколико званичних „опомена“, Аћим Чумић, министар унутрашњих дела, угушио је Јавност. Али већ 15 јула кренут је, опет у Крагујевцу, са истим правцем и са истим сарадницима, нов лист, Глас Јавност. Власник је био Крагујевачка Друштвена Штампарија, уредник Стеван Милићевић, а духовни вођ и главни сарадник Светозар Марковић. Глас Јавности још већма на-