Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

Ра реј Ви А

106 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

рад Јавносши и Гласа Јавности, а Пера Тодоровић да крене један „научни лист“, чији циљ би био „развитак социјалне теорије“, и тако био „допуна писменој пропаганди, која је ограничена на најближу циљ...“ План са политичким листом није се могао извести, али од краја 1874 кренуо је Пера Тодоровић у Београду „књижеван и научан часопис“ Рад. Нови часопис имао је за задатак да покрету, који је у политици све више узимао радикалан карактер, сачува бар у теорији известан социјалистички карактер, и да проповеда „нову науку, и то ону науку која учи људе да буду умнији и поштенији, богатији и слободнији но што су сад“. У листу је било доста превода, из Чернишевског, Писарева, Лаврова, али прилично и оригиналних радова. Главни сарадник био је Светозар Марковић, који је ту штампао добар и важан чланак Социјализам или друшлавено пчилаање, последњу своју полемику са старим противником Владимиром Јовановићем. У листу писало се доста оштро, и сам уредник Пера Тодоровић, плах полемичар, који је уносио насртљивост и личне увреде у борбу, писао је: „нас гризуи крв нам трују многе појаве у нашем животу“, и извињавао се за свој тон: „како да кријемо наш гњев>“

Као и сви листови младога покрета и Рад је имао успеха. У 1875 годину је ушао са готово 1000 претплатника, и, што је онда био врло редак појав у српској књижевности, са суфицитом. Али полиција је била ту, и са Радом се почело онако исто као са Радникољ, Јавношћу и Гласом Јавности. Поједини бројеви почели су се забрањивати. У току штампања 11 броја, полицијски чиновник, без икаквог формалног решења, дошао је, са жандармом и два робијаша, у штампарију где се лист штампао и покупио све оштампане табаке. 15 број је понова забрањен, и то због превода Историје једнога сељака од Еркмана-Шатријана. Судбина Рада била је одлучена, више се није могло борити, и лист је престао изилазити. „Попуштали смо свуд гдегод је се могло; мислили смо: боље је нешто но ништа, боље је ма у пола