Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

110 ЈОВАН СКЕРЛИЋ на листу радити исти људи који и до сада. „Лист неће ништа изгубити ни у правцу, ни у садржини, — 0 томе читаоци могу бити сигурни“.

Пред полазак отишао је на виђење својој породици у Јагодину, и то је било последње виђење. Потпомогнут новчано од брата и Пере Тодоровића, он, преко Смедерева и Бајзаша, одлази у Беч, да тражи мишљење ондашњих професора. Неколико Срба медецинара нађу му се на услузи, и одведу га код најбољих ликара, који код њега констатују кроничан и запуштен катар у цревима и у стомаку, у ствари туберкулозу која је захватила органе за варење. У Бечу се скупљају српски ђаци око њега, и, очекујући да се време пролепша и отопли, он покушава да ради. Он гледа да набави једну штампарију, и не престаје мислити о Ослобођењу и о Раду. Он пише велико писмо „Пери и осталим друговима“, подстиче их и храбри да не клону у раду. Ослобођење не треба да престане до мог повратка. Гледајте да вас парнице не угуше. Макар само да се годину дана држимо“. Он непрестано има илузију о својој болести, мисли да су то прелазни напади, који ће с пролећем нестати. Али најзад толико слаби да ни писмо не може да доврши, и по читави часови треба да прођу док му грч у прстима престане и да буде у стању продужити писање.

Болест се све на горе окретала, и лекари га натерају да иде на југ. Имајући једва снаге за пут, пође у Далмацију. Те године зима је изузетно била сурова, иу фебруару је време било да не може бити горе. 18 фебруара стигао је у Трст, и ту га је болест оборила. У Ноге] де Та УШе, где је одсео, мислио је остати неколико дана, док прибере снагу за даље путовање. И када је видео да болест не само не попушта но да јача, он осети сву озбиљност свога положаја. У туђој великој вароши никога није познавао. И тек у последњем часу сети се да у Трсту

1 0 његовим последњим данима и смрти опширно говори допис даставч, 1875, бр. 31.