Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

116 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

социјалистичких начела. Та моја попустљивост и мекост чини, те сам ја у опште рђав за усмену пропаганду мојих начела, јер се вазда снебивам да говорим оштро са противником, да штедим његово „нежно осећање“, што их је н. пр. добио васпитањем у породици или у буржоаском друштву... У опште, ја могу одсудно да исказујем моја начела и да их браним само у кругу најближих пријатеља. Ко би по ошлрини мојиг полемика судио о моме караклиеру, — тај би се стралинчо преварио“.

Ту своју мекост и попустљивост он је, у једном нарочитом смислу, називао „безкарактерношћу“, али он није био за то, као што је то тада био случај код руских „нихилиста“ и њихових подражавалаца код Срба, да човек угушује сва нежна и интимна осећања у себи, да на арену борбе у животу изиђе ладан, мрачан и у оклопу неосетљивости. Он је био добар брат и добар пријатељ, и треба читати његова велика писма Нинковићевима, нарочито Милици, па видети колико је била душевне топлине и срдачне нежности код тога човека који је тако безобзирно ударао на сентименталност у поезији. Одвраћајући своје пријатељице да не афектују суровост, која је тада била у моди код социјалиста, он им, 6 фебруара 1873, пише: „Ја сам више пута говорио да разликујете нежност и слабост... Човек може бити нежан до крајности, па опет бити у исто време енергичан до крајности у борби, кад је уверен да се заиста треба борити... Идеал човека 0 је највећа нежносш скоичана са највећом сталношћу ч енергијом, — разуме се свака на свом месту... Ја сматрам за шарлатане и фразере све оне „теоретичаре“ са улице, који мисле да у име социјализма ваља уништити социјалне инсшинљлив, као што је на прилику љубав између родитеља и деце, и у опште између крвних рођака. Са свим обратно ваља ове инстинкте... као природно ч0веково осећање развити иншензивно и ексшензивно, Т. јпојачати их у сваком човеку и распространити их на све људе далеко ван круга крвних рођака. Развитак човечанства неопходно је везан са развитком ових осећања...