Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ ЈЕ

Сматрати љубав и нежност као болест или слабост, као „сентименталост“, „идеалност“ итд. могу само сурови себичњаци, који заиста немају ни спрам кога тих осећања, или јадни фразери, који су на памет научили звечеће фразе којима смисла не разуму...“

Тај етички идеал који је са толико уверења препоручивао другима: „највећа нежност скопчана са највећом сталношћу и енергијом“, он је у пуној мери остварио у својој души и у своме животу. Као код старијих социјалиста има и код њега хуманитарне сентименталности и оног револуционарног мистицизма који је Чернишевски саветовао својим ученицима: „И што више, пренесете из светле будућности у садашњост, то ћете ви бити светлији, то ћете ви бити срећнији...“ Имау Марковића моралан идеализам и јачина душе која се ретко виђа код наше, у исти мах и јужњачке и источњачке расе.ј Чиновничко дете, одличан ђак, „правитељствени питомац“, са већ утврђеним стазама у животу, он напушта миран и угодан живот, који му се осмехивао, и, „сам против свију“, у најтежим приликама и са најсуровијим непријатељима, улази у опасну борбу у којој најзад и главу оставља. Његова борба је најтежа борба коју је један Србин водио. Доситеј Обрадовић удара на верске предрасуде, у доба када је један енергичан и напредан владар, Јосиф [, искорењивао те исте предрасуде; Вук Караџић војује против књижевних консервативаца и „Славјана“, али за собом има моћну потпору Копитара и његове велике званичне везе. Светозар Марковић, недоучени ђак, удружен са још „неколико ђака бадаваџија“, како је писао један противник, у полутурској Србији, где су нарави биле тако сурове, после 1868, у доба династичког терора, објављује рат свему и свакоме, и Богу и Господару, и религији, и монархији, и бирократији, и буржоазији, и интелигенцији, свему што је имало власт, силу и новац. И у тој најопаснијој од свију борби, у борби не само против предрасуда но и против материјалних интереса, у којима су људи