Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

118 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

најосетљивији, он неће устукнути: после једног пропалог покушаја долазио је други, један лист је замењивао други, апс, изгнанство, болест неће га задржати, и он, ломљен болешћу али не сломљен противницима, остаје до последњег часа у борби. Има у њему нека апостолска ревност и мученичка готовост на жртве. Апостолског има сав његов кратки живот, апостолско је оно дубоко уверење, непоколебљивост, свест да се бори и жртвује за велике ствари и за вечите истине.

Оно што одмах пада у очи код њега, и што је било најбоље у његовом карактеру, то је његова велика, ретко велика душевна снага. За њега је проблем воље био најважније морално питање за свакога човека. Он варварином назива сваког оног „човека којим владају ћуди, који ни мало није радио да своју природу васпита према својим уверењима“. Идеални човек то је за њега онај који је сам себе створио, који је постао потпун господар своје ослобођене мисли и своје крепке душе. „Ја пре свега желим, писао је он 14 октобра 1872, да имам за пријатеље људе који имају своје мишљење, који раде по своме уверењу, који у животу имају своје дело, јер само при оваквим условима пријатељи могу бити и другови у правом смислу. И само у том случају они могу опште дело вршити са љубављу, са страшћу, са насладом, ако је то и њихово сопствено дело“. Такве свесне, самосталне, јаке људе он воли и тражи, док презире слабе, поводљиве, несигурне, оне који се „нијају као тикве по води“. Он не престаје истицати велику, основну потребу васпитања и јачања воље, и цео живот сматра за поприште на које треба изићи са очврслом вољом, са израђеним уверењима, носећи оно што Тургењев назива „гвоздени окови дужности“. И у последњим данима својим, без великих илузија, са горким искуствима, сатрвен болешћу, „нагрижен животом“, како сам вели, он храбро носи свој крст и даје пример другима. Он је велики „професор енергије“ наше расе, код које има толико словенске млакости и ориенталског „нек' иде како иде“. Морално и душевно