Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 119

крепак, сав у уверењу да су карактер и рад оно што је главно у човеку, он на једном месту као велику моралну истину живота истиче Гетеову реч: „и Апапо чат ТБај“. И он бе бити такав кроза цео живот, без позе, без става, просто и природно, са оном „мирноћом у мислима“ и „хладноћом у разговору“, како га је насликао Јанко Веселиновић у роману Јунак малим дана.

Питом, дружеван, мек у обичном животу и у ужем кругу, Светозар Марковић у јавном раду има нечега што подсећа на Робеспјера и Сен-Жиста у Француској Револуцији, има оно што сам налази код члана и мученика Комуне Делеклиза: „строгу озбиљност и наравствену јакост јакобинца Делеклиза“. Блед, озбиљан, строгих црта, са запаљеним оком, које гледа негде далеко у будућност, он је имао нечега од илуминисаних људи, од великих вођа људских гомила. Он је био заповедник душа, човек који је умео да поведе и за којим се морало ићи. Он је од оних људи, о којима сам говори у једном писму, „који се са свом снагом боре за добро и уништавају зло немилосрдно, онако као што лекар уништава покварене делове човековог тела, да спасе здраве, али без икаква осећања осетљивости и злобе што их мржња порађа“. Он је пуританска и јакобинска природа: у души страстан и плах, али споља ладан, оштар, . као сечиво од ножа; готов да се жртвује, али исто тако готов и да друге жртвује, један од оних типова који су у Средњем Веку вазда били готови да сами пођу на спалиште, али који су и друге, да им спасу душу, „ад тајотет ојопат Пеј“, слали на ломачу. Он необично подсећа на оне младе чланове Одбора Јавнога Спаса у Француској Револуцији, који су, у жељи дау републиканској врлини васпитају Француску, хиљадама људи бацили под сечиво гилотине, али који су спокојне душе римских стојика и са радошћу у срцу што се жртвују за своју републиканску веру, ставили своје младе главе под то исто сечиво. Светозар Марковић је припадао тој врсти у души страсних а споља студених идеолога, који