Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

у

120 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

су живели, убијали и мрели за једну идеју, врсти људи који својом јаком вољом и јаком душом једино су у стању да створе велика дела.

Марковић је јакобински тип, али ипак нешто поправљен и ублажен. И ако има врло много црта једног јаког фанатика идеје, ипак то није онај уски и опасни „човек једне књиге“, ћошо штиз Шђл, о коме говори св. Августин, роб једне идеје, који види и схвата апсолутно, и хоће да сви људи исто тако мисле као и он. Он нема оно осећање непогрешивости које обично имају људи сличне врсте. Као што тражи код других, тако и код себе он стално врши над собом оно што сам назива „контролом разума“. Он се даје убедити од других, и, као паметан човек, прима лекције искуства и стварности. Он је у Србију дошао са израђеним идејама и утврђеним планом рада, са намером да проповеда и спроводи програм Интернационале. Али у земљи није било ни услова ни елемената за такав рад, и после неуспеха, он није фанатички и упорно остао у идеји, но је учинио разуман компромис са стварношћу. Жалећи што мора рушити већ подигнуту зграду и побијати самога себе, он почиње рад на другоме основу и у другоме правцу. У свој својој душевној чврстини, он у акцију уноси извесну гипкост, прилагодљивост, политички емпиризам и опортунизам у добром смислу речи, црте које не одају једног крутоги непомирљивог доктринара, фанатика идеје „све или ништа“, који би пре живот дао но што би допустио да се окрњи блок његове вере или доктрине.

Поред тога, и из оне нежности и мекости која је у основу његове словенске душе, и из детерминистичких убеђења које је поцрпао у књигама, Марковић није тако тврд и суров према противницима као што су редовно фанатици, људи од начела: „ко није са мном, тај је против мене.“ Извесно, у његовим првим полемикама има и наивног младићског самоуверења и свезналаштва прве младости, рушилачке дрскости која налази уживања у одрицањима и обарањима, али то су прве мани-