Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 121

фестације једне снаге која се пропиње, кључање једнога јакога духа који превире. Па и доцније, у борби где се мора афирмовати, где резерве, уступци, сумња, изгледају и важе као знаци несигурности и слабости, у његовој чисто практичној акцији, када је стварао присталице, он је неизбежно узимао одсечан, апсолутан тон, не одмеравајући реч, не ублажавајући фразу, не ниансујући мисао, не штедећи никога и не тражећи да га други штеде. То су били апсолутни захтеви борбе, али је он у њој лични елеменат сводио на најмање могућу меру, долазећи готово до Кабеове идеје: „мржња и рат рђавим установама; благост и блаконаклоност људима!“ Он се трудио да што више остане у кругу идеја и начелних претресања, да не помеша борбу за идеју са борбом против појединих личности. У једном писму из Јагодине, писаном 1873, он вели: „Кад човек свати оне узроке који производе оне људе, који се сматрају као зло у нашем друштву, изглађује се осећање мржње, а место њега заузимље место осећање које не умем да изразим, а може се назвати ладна бестрасносла...“ Те „ладне бестрасности“, извесну, и то знатну, количину личне објективности он је имао, и то више но што би се, по приликама у којима је био, и могло очекивати. Он готово никада није улазио у личне увреде и грдње, што је већ онда био обичај у српској јавности. Треба поредити само његове полемике са полемикама које је у исто доба водио његов друг у борби Пера Тодоровић, па видети сву разлику која постоји између једнога интелектуално честитог и морално развијеног човека, који поштује себе и своју мисао, и једног нескрупулозног, на све готовог новинарског кондотјера, који није у стању да се макне из памфлета и личних насртања, који мисли да „циљ оправдава средство“, и који начелног противника сматра за личног непријатеља, према којем све је допуштено.

Има још једна црта код Марковића која га одваја од фанатика, и којом се он толико разликује од људи оног сујетом хипертрофираног романтичарског нараштаја. Про-