Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 129

може бити социјалиста, а та се два својства находе код добрих радника. Да они постану социјалисте треба још да дође умни развитак, нарочито да бојме социјалистичко друштво и своју корист у томе друштву, што је могу постићи здружени људи са другим људима...“ !

Идеалне обрасце бољиг људи, новис људи, савршенијиг људи, који су постали социјалисти и апостоли новога друштва, Светозар Марковић је видео у руском јавном животу, у руској социјалној књижевности и у руској револуционарној омладини. Чернишевски их је насликао у шта да се ради, Лавров их је истицао као „здраве међу болеснима“, као „људе који јасно виде у средини слепаца“. Марковић је живео у средини те идеалистичке и одушевљене Младе Русије, где је било толико апостола и мученика. Са моралним ентузијазмом он је сликао те Необичне ЈБуде“ титане модернога доба, „Који хтедоше својим раменима да покрену свет из обичног колосека“. То је цвет човечанства, најлепши примерци новога соја људског, људи од срца и савести „које тишти туђа несрећа, који воле сами да подносе зло, но да гледају туђе зло, који мисле и раде и дан и ноћ како ће да помогну другим људима, не обзирући се на све муке и патње, којима излажу себе, а често и своју породицу“. Он те „фантасте“, „занешењаке“ и „усијане главе“ лирски велича као свеце нове религије човечанства. „И да није тих будала и занешењака, куда би био свет данаст Гомиле народа биле би робље свога незнања и сујеверија, робље сиротиње, и што је најгоре и најосетљивије — робље неколико власника. Без њих би се земља упарложила и усмрдела. Они су „со соли земаљске“, као што је у Св. Писму казано за пророке“.

И као најглавнији задатак поставио је Марковић себи стварање таквих људи, тих дољиг људи, у српском народу, или тачније говорећи, у образованој класи српској. Из

1 Целокупна дела, УП, стр. 84—85. 2 Раденик, 1871, бр. 77. Необични људи. СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 9