Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

180 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

тих разлога бавио се он, као и Овен и Фурје, толико педагогијом, специјално социјалном педагогијом, проблемима социјалистичког васпитања. Педагогија је за њега била „васпитање људи за оно будуће друштво, што га ми социјалисти хоћемо да остваримо“. Први његов посао био је створити један мали круг тих људи, који ће речју и примером стварати друге сличне, „живи материјал за зграду будућег друштва“. У Новом Саду, 1872 године, пред либералном и националистичком публиком, он је овако развијао своје схватање социјалистичке борбе, свој програм социјалистичког рада у српском народу: „Ја поштујем неограничену слободу личности и верујем сарашно у људску увиђавносш. Чим људи увиде да им је корисније радити удруженим снагама него отимати један другом последњи комад леба, они ће радити удруженим снагама“. А људе могу уверити само они који су сами већ обавештени и уверени, шака проповедника и апостола нове социјалне религије. „И школа и књижевност треба да нам је прилика, да спремамо барем будуће раднике, људе за будуће друштво, да васпитавамо омладину у духу сувременог радничког морала“. И ти први радници ће кренути устајалу масу својом „снагом, знањем и издржљивошћу“. „Први практички задатак у економској реформи код нашега народа то је дакле ширење праве задруге и задружне производње, ширење општинске узајамности између задруга, и што је најважније: распростирање тих идеја код образоване класе“.

И одиста, цео социјализам Светозара Марковића има првенствено, готово искључиво интелектуалан карактер, и класа којој се он обраћао била је интелигенција, „образована мањина“, која има да народу објасни нове идеје. Од интелигенције у Србији он све очекује. „Наш је народ млад народ, чио и здрав као и млад човек, и у њему би се могла остварити најчистија демократска начела и у др-

' Застава, 1871, бр, 10—12 Сувремена раденичка, начела у односу на наш народ.