Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 1

жавном и у друштвеном животу. Све стоји до вођа до инлтелигенције.“: Ако се остави на страну онај његов кратковремени и неуспели покушај рада међу занатлијама, он није вршио пропаганду у самом народу, не само међу радницима но ни међу сељацима, и за све време свога рада радио је и писао само за образоване људе, за школску младеж, за интелигенцију. МИ како је сва интелигенција српска била у државној служби, иронија случаја је хтела да овај заклети противник бирократије буде писац и духовни учитељ бирократије, или бар млађега нараштаја у њој.

Стварност је показала да је Марковић прецењивао значај често идејних чинилаца и да интелигенција није могла да буде проповедник и извршилац дубоког социјалног преображаја који је он предвиђао. Са гледишта данашњег, марксистичког социјализма његове идеје изгледају утопистичне, и људи који у Вагнеровој музици траже економске детерминанте презриво ће се насмејати његовим идеалистичким сањаријама. Али у његовим идејама социјалнога идеализма био је један известан, и то знатан део истинг, и на те његове идеје данас се прилично враћа, чак и у социјалистичким круговима.

Јер, може се говорити што се хоће, али социјализам не може да иде без једне извесне дозе идеализма. Све што је зло, непаметно и неправедно у данашњем друштву може се, са чисто историјске и реалистичке тачке гледишта, не само објашњавати но и правдати:: хегелијанска „разумна стварност“ и „све је мудро што постоји, зато што постоји.“ Социјалистичка критика претпоставља развијено осећање правде, и социјалистичка странка нигде, бар у своме почетку, није била емпиричка странка. Оснивачи модерног социјализма били су морални и независни мислиоци из буржоазије: Сен-Симон, Кабе, Фурје, Овен, Маркс, Ласал, Енгелс. Сам Маркс је веровао у „споразум оних што мисле и оних што страдају“, држао да ће, услед „рево-

1 Делокуина дела, УП, стр. 91. 9%