Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

10 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Монтше-Хрисша је неколико пута прочитао, Шекспирове и Шилерове трагедије, оде Јована Хаџића, Развалине Друденилпајна, Следстшвија Злодјествија, и тако даље. Када му је случајно допао до руку Дикенсов Давид Коперфилд и Текерејев Аршур Пенденис, он те просте књиге „истинитог живота“ није могао прочитати до краја. „У мом разреду, вели он, ја сам највише читао, и мој ум и укус у књигама био је највише искварен“.

У хаосу идеја и осећања, Марковић лута, и поводећи се ступа у живот. „Ми смо били неразвити, забављени схоластичким предавањима и професорским деспотизмом, стешњени и угњетени туторством“. У таквим осећањима, одрасли гимназисти, сити „пужења и покорности пред професорима“, сматрали су као нешто највише подражавати лицејцима, који нису само певали о вину и о љубави, но и у свој дневни и ноћни живот уносили много вина и љубави. „То је семе нашло код нас плодну земљу. Већина из те половине, који су били најхрабрији, т.ј. који су најмање учили, бацили су књиге сасвим, и почели да живе по новоме, појетично... Ми нисмо умели ништа да оценимо зрело и смишљено, а желели смо слободе... С нашим „образовањем“ и појетским чуствима, разуме се да је кафана брзо заменила позориште, а кад смо већ били у кафани тада су карте и билијар без сваке муке ступили упоредо с појезијом, љубављу и вином“. Општа бујица понела је собом и Марковића, и он, дотле миран и уредан ђак, почиње одсуствовати од школе и добивати укоре, очекујући само, са нестрпљењем, као и сваки његов друг, „тај блажени час, кад ће се ослободити од јарма, кад ће он смело пролазити покрај професора из гимназије и не скидати му капу, кад ће слободно ићи у кафану, пити, пушити, играти карте и билијара, — уживати сав тај запрећени ПЛОДА.

Тако, са недовољним и површним знањима, са поремећеним духовним и душевним животом, ступио је онна Велику Школу, у јесен 1863 године. На Великој Школи