Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

22 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

се што потпуније образује и спреми, да се у слободним и културним земљама из темеља упозна се сувременом политичком и социјалном борбом. 30 новембра 1868 пише он Љубомиру Белимарковићу: „Ја сам ти, чини мисе, и пређе говорио, да ја не могу никад бити инжињер. Што сам до сада убио пет година на ту струку, опет је узрок моја безкарактерност. Хтео сам по наговору своје фамилије да „осигурам леб,“ а овамо сам хтео да будем „политички радник“. Као да се политички радник може занимати каквим занатом! Или као да политичком раднику може какав занат осигурати леб! Бесмислица. С тога сам био решио да останем ове године у Русији, да одем на лето на практику, ту би зарадио 200—300 рубаља, и тада би отказао стипендију и Русима и Србима, и отишао би у Швајцарску да изучим добро немачки и француски језик, и да се упознам изближе са браћом револуционарима. На прво време имао би новаца, доцније могао би зарађивати колико је нужно за насушни леб у руској литератури, а после радио би све што би се могло радити“.

Са таквим плановима провео је он у Петрограду још целу зиму 1868 и пролеће 1869. Марта 1869 плану велики немири међу ђацима Медецинског Факултета и Технолошког. Института, који су завршени искључивањима и полицијским гоњењима. У оној средини, која је била запаљена револуционарним прокламацијама Ткачева и пропагандом Нечајева, није било више могућности за научни и теоријски рад, и Марковић се дефинитивно реши за одлазак. Покушај да добије државну стипендију за Немачку није успео, и он се обрати за помоћ брату Јеврему, који му се одмах одазове. Крајем марта оставио је Петроград, задржавши се неколико дана код пријатеља у Лајпцигу. Почетком априла стигао је у Цирих.

Швајцарска је тада била једина слободна земља на континенту, једина република у Европи, која је давала пример како један слободан народ може сам собом да управља, а у исти мах била уточиште свима прогоњенима. Она прва, вели Виктор Иго у Легенди векова