Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 5

лико српских ђака. Разговор је био о држању либералне странке и о приликама у Србији, и начелна препирка свршила се личним сукобом. То није био сукоб између два обична политичара, која су се размимоишли у оцењивању људи и догађаја. То је био оштар начелан сукоб између два главна представника двају праваца у Уједињеној Омладини Српској, сукоб који је из основа по: тресао Омладину и који ће бити један од главних узрока њене смрти. Два човека су се дефинитивно растала, да се никада више не састану, поред свих покушаја заједничких пријатеља који су их мирили. И на омладинским скупштинама, и у штампи, и у књижевности, они ће се од сада сусретати као непомирљиви противници, представљајући два разна начелна схватања, два метода политичке борбе, два нараштаја, читава два света: „Једни хоће да се народ ослободи народном иницијативом, писао је Марковић, те иду у народ и раде с њим упоредо. Други хоће да народ ослободе и да му командирају ти траже династије и министарске столице. Вама треба дружина да саставите министарски кабинет; наше је место мајсторска радионица или сеоска колиба —- шта има солидарног између једног и другог 7“

Разишавши се завађени у Цириху, Владимир Јовановић и Светозар Марковић су се сусрели у новинарској борби. Марковићу су пријатељи били јавили да Јовановић прича како се он изразио да му је све једно хоће ли или не Аустрија заузети Србију, Босну и Херцеговину. И пред саму омладинску скупштину, у августу 1870, Марковић у Панчевцу (бр. 68—69) штампа Јаван рачун са Владимиром Јовановићем, тражећи да се једном учини крај том „мутењу по буџацима“, да се изабере суд части од дванаест лица, „демократски суд пред целом омладином“, и тај суд „нека види јесам ли ја грамзљивац за улогама, издајник Српства и нитков, или сте ви ниски клеветник“. Поводом тога повела се дуга и сасвим лична полемика. Заслепљени у гневу, обијица су оптуживали

: Панмевац, 1870, бр. 78—74, 80—88, 99,