Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

58 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

један другога за немогуће ствари, и у целој тој полемици ништа више није било до голих сумњичења и пречишћавања личних рачуна. Заједнички пријатељи су настојавали да утишају ту свађу, тако штетну по опште интересе омладинске, и Светозарев брат Јеврем и сам Светозар Милетић служили су као посредници. Приликом омладинске скупштине 1870 било је дошло до извеснога примирја, али наскоро почели су опет напади, сумњичења и оптуживања. Јовановић и Марковић су се толико и лично и начелно били разишли да трајнога споразума није могло више бити, а 1873—1874 отпочеће између њих једна нова, овога пута начелнија и објективнија препирка, у Гласнику Српског Ученог Друштва и у Раду.

Марковић је у својој намери за оснивање нове странке све више долазио у сукоб са либералима, који су суревњиво гледали како им се одузима пагенат на слободњаштво и како им измиче из руке један, и то врло активан део младога нараштаја. Марковић је из почетка стајао у врло добрим односима са Застшавом, где је имао отворена врата кадгод је хтео, и са Светозаром Милетићем, чији је либерализам био врло широк и напредан и који није имао неителигентнога страха од „црвенога баука“. 1870 године Марковић се наљутио на Заставу што га није узела у заштиту, када је београдска Србија његове чланке Српске обмане и Видовданској господи, штампане без икакве ограде у Застави, назвала плодом „младићске фантазије и незрелости“. У Панчевцу, (1870, бр. 38) он пише ипање уредналилаву Заставе, и тражи да оно изјави да ли дели Србијино мишљење о његовим чланцима. Милетић није хтео да улази у полемике са Марковићем, и, доцније, на неколико зачикавања у Раденику, изјавио је разумно да он сматра да снагу треба трошити на борбе са другим, рђавим људима, са противницима и непријатељима, а да младе и напредне људе око Раденика не само да не држи за противнике но сматра да са њиме има много заједничкога.!

1 Застава, 1871, бр. 99.